Autor
Nasilje, veoma često, čini neizbežan deo života LGBT osoba u Srbiji. U društvu koje je i dalje vrlo homofobno, sve one osobe, koje se ne uklapaju u hetero-normativnu patrijarhalnu normu bivanja osobom, izložene su različitim oblicima nasilja, neretko praćenog manjom ili većom podrškom institucija, jer je ćutanje na nasilje prećutana podrška nasilnicima. Ovo nasilje varira od različitih oblika diskriminacije, poput diskriminacije prilikom zapošljavanja, pa se do otvorenog fizičkog i seksualnog nasilja, koje ponekad ostaje na nivou pretnji, ali nažalost, ne uvek. Prema podacima[1], u godini iza nas, zabeleženo je barem 19 slučajeva fizičkog nasilja prema pripadnicima i pripadnicama LGBT zajedince.
Ali, LGBT zajednica se ne suočava samo sa nasiljem koje dolazi od spolja, već i sa nasiljem unutar nje – nasiljem u intimnim i partnerskim odnosima. Kako je nasilje u intimnim i partnerskim odnosima, nažalost, sastavni deo svakodnevnice našeg društva, ni LGBT zajednica nije izuzetak, jer njeni pripadnici i pripadnice ne žive u nekom izolovanom mehuru, već žive u tom istom društvu.
Odluka da se (ne) bude nasilan/a je lična odluka svakog i svake od nas i ona ne zavisi od naše boje kože, godina, obrazovanja, veroispovesti, političkog opredeljenja ili klasnog porekla, pa ni od naše seksualne orijentacije!
Koliko je nasilje u intimnim i partnerskim odnosima u LGBT vezama često?
Kada god govorimo o učestalosti nasilja, a pogotovo o nasilju u intimnim i partnerskim odnosima, važno je da ne zaboravimo da uvek govorimo o najmanjem mogućem broju nasilja. Sistemskog obrazovanja o nasilju nam manjka, ono je gotovo nepostojeće u školskim kurikulumima, odnosno, počiva na dobroj volji nastavnica i nastavnika građanskog vaspitanja, razrednih starešina i školskih psihološkinja i psihologa da li će i na koji način o tome govoriti.
Mladi se o nasilju u intimnim i partnerskim odnosima najčešće informišu pomoću pop kulture, a, sa izuzetkom par serija i filmova novije produkcije, većina mladih ljudi danas je odraslo na serijama i filmovima koji su ljubomoru i proganjanje veličali kao ultimativni dokaz ljubavi toliko velike i moćne da se pojedinac ili pojedinka ne mogu kontrolisati.
Zbog toga većina mladih danas, bili oni pripadnice i pripadnici LGBT zajednice ili ne, neće biti u stanju da prepoznaju sve oblike nasilja, a čak i ako ih prepoznaju, s obzirom na to da je i dalje dosta glasan stav da “ljubav mora malo i da boli”, mnoge od njih će biti sramota da sebi i drugima priznaju šta (im) se dešava.
Ali, ćutanje o intimnom i partnerskom nasilju i uporno odbijanje da se ono prepozna kao problem, metodom “guranja pod tepih”, ne dovodi do toga da se ono smanji, već naprotiv!
Prema dostupnim podacima[2] o partnerskom nasilju, najčešće je prepoznato fizičko i seksualno nasilje, i sa njima se susrelo oko četvrtine pripadnika i pripadnica LGBT zajednice. Nasilje u partnerskim odnosima su najčešće doživljavale biseksualne osobe – 61.1% biseksualnih žena je doživelo silovanje, fizičko nasilje i proganjanje od strane partnera/ke, što je duplo češće u odnosu na heteroseksualne žene, dok je isto doživelo 37.3% biseksualnih muškaraca.
Pandemija COVID-19 je ovu situaciju samo otežala, te je prema dostupnim podacima[3] pripadnici i pripadnice LGBT zajednice tokom pandemije COVID-19 duplo češće doživljavali nasilje u intimnim i partnerskim odnosima nego pre pandemije.
Šta je nasilje u intimnim i partnerskim odnosima i kako ono sve može da izgleda?
Nasilje u intimnim partnerskim odnosima u LGBT vezama se ne razlikuje mnogo od onog u heteroseksualnim i heteronormativnim vezama. U tom smislu, možemo razlikovati četiri osnovna oblika nasilja – fizičko, seksualno, psihološko i ekonomsko nasilje.
Fizičko nasilje
Fizičko nasilje je najčešće prepoznavano nasilje, baš iz razloga što su njegove posledice fizički vidljive na telu. U fizičko nasilje spadaju fizički napadi, sa ili bez upotrebe oružja (nisu samo pištolj i nož oružje – i tanka visoka štikla može biti oružje, podjednako kao i sečivo od polomljenog stakla), šamaranje, grebanje, šutiranje, drmusanje, guranje niz stepenice, zaključavanje, davljenje ili gušenje jastucima, ali i uskraćivanje sna, toplote ili hrane.
Seksualno nasilje
Seksualno nasilje je takođe veoma često prepoznato kao nasilje, ali i dalje u nedovoljnoj meri, jer većina nas, bez obzira na to da li smo strejt, gej, bi, lez ili trans, nije u potpunosti sigurno da se pristanak na seks nikada ne može pregovarati. U tom smislu, seksualno nasilje nije samo silovanje uz primenu otvorene fizičke sile, već i ucenjivanje osobe za seks ili određenu seksualnu praksu, nagovaranje osobe na seks ili određenu seksualnu praksu kao i primoravanje osobe na seks ili određenu seksualnu praksu, ponekad i sa drugim osobama. Samo jasno DA je DA, izgovoreno bez bilo kakve prinude ili uslovljavanja, jer niko nikome ne duguje seks, čak ni nakon godina veze i svaka osoba ima pravo na to da se tokom seksa predomisli i odustane!
Psihološko nasilje
Psihološko nasilje je najređe prepoznat oblik intimnog partnerskog nasilja. Ono obuhvata različite oblike emotivnog i psihološkog zlostavljanja (poput ponižavanja, izolacije, manipulacije i ucenjivanja), kao i pretnji a posebno pretnji autovanjem roditeljima, prijateljima, poznanicima, poslodavcima, po čemu se ono bitno razlikuje od psihološkog nasilja u heteroseksualnim vezama. Psihološko nasilje može uključivati ova ponašanja, sa izuzetkom pretnje autovanjem, usmerena ka osobi sa kojom smo u vezi, ali i ka njoj bliskim ljudima, pa čak i prema kućnim ljubimcima – na primer, pretnja da se će otrovati kućni ljubimac.
Ekonomsko nasilje
Ekonomsko nasilje je takođe češće nego što mislimo, jer njegov preduslov nije isključivo ekonomska zavisnost od partnera/ke. U ekonomsko nasilje, pored uskraćivanja prihoda, spadaju i kontrola prihoda, mešanje i donošenje odluka u tuđe ime u oblastima školovanja ili zaposlenja, korišćenje zajedničkih finansija bez prethodnog dogovora, oduzimanje i kontrolisanje ličnih finansijskih sredstava, zahtevanje za izdržavanjem ali i uništavanje imovine, poput cepanja odeće, lomljenja kućnih predmeta, provaljivanja u stan i nasilnog ostajanja u stanu, bušenja automobilskih guma, lomljenja šoferšajbni i sl.
Iako nasilje jeste svakodnevni deo naših života, jer ono nema toliko veze sa kim smo u vezi, te LGBT zajednica nije izuzetak u odnosu na celokupno društvo, koliko ima sa kulturom nasilja u kojoj živimo, a koja ga relativizuje, banalizuje i neretko predstavlja nasilje u partnerskom ili intimnom odnosu kao nešto što je “zasluženo” i što se “podrazumeva”, što je posebno često kada je reč o seksualnom nasilju. Ali, ovo ne znači da se trebamo pomiriti sa tim.
Nasilje je uvek i isključivo lična odluka onoga ko nasilje čini, i u tom smislu, svako i svaka od nas može doprineti stvaranju sveta u kome će nasilje, uključujući i nasilje u intimnim i partnerskim odnosima, biti nedopustivo. A prvi korak ka toj borbi je da se o nasilju informišemo, kako bismo ga mogle i mogli prepoznati!
[1] Planojević Nikola i Miloš Kovačević. 2022. Podaci, a ne zvona i praporci 5 – Izveštaj o incidentima motivisanim mržnjom prema LGBT+ osobama u Srbiji u 2021. godini. Beograd: Udruženje Da se zna.
[2] NCAVP. 2016. Lesbian, Gay, Bisexual, Transgender, Queer, and HIV-Affected Intimate Partner Violence in 2015 – A report from the National Coalition of Anti-Violence Programs. New York: New York City Gay and Lesbian Anti-Violence Project.
Centers for Disease Control and Prevention. 2010. National Intimate Partner and Sexual Violence Survey (NISVS): 2010 – Findings on Victimization by Sexual Orientation.
[3] Human Rights Campaign Foundation. 2020. LGBT Intimate Partner Violence and COVID-19.
