Autor
Kao što smo imale/i priliku da pročitamo u prethodnom tekstu , nasilje u intimnim i partnerskim odnosima u LGBT zajednici nije izuzetak u odnosu na intimno i partnersko nasilje koje se dešava u širem društvu.
Nasilje je uvek lična odluka osobe koja je nasilna i nju donosi svako od nas za nas same – ona nema veze sa našim polom i/li rodnim identitetom ili polom i/li rodnim identitetom druge osobe sa kojom smo u partnerskom ili intimnom odnosu.
Brojke su neumoljive, iako su one prikaz najbolje moguće situacije kada je reč o nasilju – one predstavljaju najmanji mogući broj nasilja. Prema dostupnim istraživanjima[1], oko četvrtine pripadnica i pripadnika LGBT zajednice se susrelo sa fizičkim i seksualnim nasiljem, a najranjivije su bile biseksualne žene i biseksualni muškarci, koji su doživeli silovanje, fizičko nasilje i proganjanje od strane partnera/ke u 61.1%, odnosno, 37.3% slučajeva. Tokom pandemije COVID19, partnersko i intimno nasilje je doživelo porast, te se među pripadnicima i pripadnicama LGBT zajednice udvostručilo[2].
Zbog toga, nije nerazumno gajiti zabrinutost da ćemo se sa intimnim ili partnerskim nasiljem susreti nekad tokom života, i, pod uslovom da znamo da ga prepoznamo , da ćemo se zapitati “I šta sad?”.
Šta kada prepoznamo intimno ili partnersko nasilje?
Na ovu temu je nemoguće dati univerzalnu “how-to” listu ili recept, jer smo i mi, ali i nasilnici/ce, različiti. Međutim, postoje (barem) tri stvari koje svako od nas može da uradi, bez obzira na to da li se nalazi u poziciji osobe koja nasilje vrši, poziciji osobe koja nasilje preživljava ili je posmatrač ili posmatračica nasilja.
Te tri stvari su da nasilje prepoznamo kao nasilje, da razgovaramo o nasilju sa osobom od poverenja i da budemo podrška, i pojedincu/ki koji/a kroz nasilje prolazi ali i globalnoj borbi za svet bez nasilja!
Osvesti da ne postoji polu-nasilje, kao-nasilje ili možda-nasilje – nasilje je nasilje i uvek je pogrešno!
Ne postoji ni jedan čin, osim u situacijama samoodbrane, kada je nasilje opravdano i zasluženo. Iako kultura nasilja u kojoj živimo stalno iznalazi nove načine da nasilje i nasilnike/ce opravda, istina je jedna – svako od nas može da odluči da ne bude nasilan/a već da jednostavno ode iz veze i od partnera/ke koji mu ne odgovara. I ovo se ne odnosi samo na fizičko i seksualno nasilje, oblike nasilja koje najčešće prepoznajemo, već i na psihološko ili ekonomsko nasilje. Ako nam osoba ili veza ne prijaju, uvek možemo da odemo umesto da odlučimo da budemo nasilni/e!
Iako je potpuno pogrešno rangirati različite vrste nasilja, jer je nasilje nasilje i ni jedan njegov oblik nije dopustiv, činjenica je da je ubistvo svakako pogubnije nego šamar. Međutim, to ne znači da šamar nije nasilje! Isto važi i za seksualno nasilje – MOŽDA, ćutanje ili iznuđeno DA ili MOŽDA nikada neće biti pristanak na seks, već silovanje.
I ne manje važno, nasilje veoma često gradira, odnosno, počinje sa onim oblicima koje možemo relativno lako relativizovati i odbaciti kao nasilje (kao što su pretnje ili ucene ili drugi oblici psihološkog nasilja) da bi ti slomilo duh i moglo da eskalira u fizičko ili seksualno nasilje. Ovaj fenomen je u psihologiji poznat kao “kuvanje žabe” – kada se žaba stavi u mlaku vodu koja se postepeno zagreva do ključanja, neće iskočiti iz lonca, ali ako se odmah ubaci u vrelu vodu, pobećiće. Isto tako, ako se nasilje “dozira” na način da nam suptilno pomera granice ka tome šta (ni)je neprihvatljivo ponašanje, nasilnik/ca će nas izolovati, i od nas samih i našeg zdravog razuma na način da sumnjamo u sebe (ono što nazivamo gaslajtingom) ali i od ljudi od poverenja kojima je stalo do nas i koji žele da nam pomognu na način oni ne primete da se nalazimo u situaciji nasilja.
Razgovaraj sa osobom od poverenja!
Bez obzira da li si osoba koja je tek sad osvestila da nasilje čini, osoba koja ga preživljava ili osoba koja mu svedoči, razgovaraj sa osobom od poverenja, osobom kojoj veruješ i za koju znaš da nije diskriminatorna ili neprijateljski nastrojena prema LGBT. U idealnom slučaju, ovo će biti i osoba koja poseduje dovoljna znanja i informacije o tome šta u toj situaciji treba uraditi.
Zašto je ovo važno? Zato što nasilje ima različite faze i nije uvek jednostavno “samo otići”, pogotovo ako je reč o istopolnoj vezi i partneru/ki koja preti autovanjem u izrazito LGBT-fobičnoj zajednici. Isto tako, u želji da zaštitimo sebi dragu osobu koja se nalazi u situaciji nasilja, iz najbolje namere, je možemo dodatno ugroziti – pretnja nasilniku ili nasilnici možda deluje kao rešenje, ali pitanje je koliko to zaista pomaže a koliko zapravo odmaže.
U ovim situacijama, možeš se obratiti LGBT organizacijama u svojoj zajednici, a čak i u slučajevima da ti ne mogu neposredno pomoći, jer nemaju potrebna znanja i veštine, uputiće te na one koji imaju! Nasilje je različito, situacije nasilja su različite, mi smo različiti, čak i ako delimo iskustvo nasilja, i ono što je za nas bilo rešenje ne mora nužno da znači da će biti i za drugu osobu. Zbog toga je konsultacija sa osobama koje se profesionalno bave nasiljem u intimnim i partnerskim odnosima kao i radom sa osobama koje su prošle kroz ovo iskustvo jako važan korak koji ne smemo propustiti, čak i kada nam je teško da kontrolišemo svoje impulse u pokušajima da zaštitimo sebi dragu osobu od nasilja.
Budi podrška!
Iako je poslednje na spisku, iako se ne odnosi na osobe koje su u nasilnoj intimnoj ili partnerskoj vezi, ovo je užasno užasno važno! Osobe koje preživljavaju intimno i partnersko nasilje trebaju podršku, ne samo zbog njih samih već i zbog onih koji nasilje prema njima čine – prve da znaju da nisu same i da nisu krive za ono što im se dešava, a nasilnici i nasilinice da znaju da je nedopustivo to što rade i da sami/e imaju odgovornost da takvo ponašanje prekinu!
Osobu koja preživljava nasilje treba da saslušamo i pitamo je kako joj možemo pomoći, bez nagađanja šta je to što njoj treba, čak i ako same/i imamo iskustvo nasilja. Ukoliko nismo sigurne/i kako da se postavimo, možemo same/i istraživati, ali će uvek najbolje biti da o tome razgovaramo sa stručnim osobama koje rade u LGBT organizacijama.
Kada je reč o osobama koje su nasilne, prvi korak bi trebalo biti otvoren razgovor, jer se može desiti da osoba nije ni sama svesna šta čini. Možda je i ona sama nasilje doživela u prethodnim vezama ili u svojoj primarnoj porodici i misli da je to okej i normalno ponašanje, što se dešava ne tako retko kada je reč o nekim oblicima seksualnog ili psihološkog nasilja. Međutim, empatija i razumevanje koje imamo prema osobi koja čini nasilje u ovakvim situacijama ne treba da nadglasa empatiju i podršku koju treba da imamo prema osobi prema koja se nalazi u nasilju, pogotovo što će neki nasilnici i nasilnice svesno manipulisati svojom okolinom kako bi nasilje koje čine opravdali i jednostavno se izvukli od posledica koje treba da snose za svoje ponašanje. Razumevanje ne sme biti opravdavanje, i to je nešto što nikada ne smemo da zaboravimo.
Da bismo bili/e podrška, ne moramo neposredno biti u kontaktu sa osobama u nasilnoj intimnoj ili partnerskoj vezi – biti podrška znači i odlučiti da o nasilju kroz koje druga osoba prolazi nećemo pričati na kafama, da nećemo tračariti i na taj način banalizovati i obesmišljavati borbu protiv nasilja.
Nasilje nije “hej jesi čuo (ili čula) šta se desilo?” – ovakvo ponašanje ne vodi samo ka višestrukoj stigmatizaciji i retraumatizaciji osobe koja je nasilje doživela, jer će pre ili kasnije naše priče doći do nje, već šalje poruku svima onima koje/i nasilje preživljavaju da je bolje da ćute i trpe kako ne bi bili glavna tema tuđih kafe sesija. Takođe, ono šalje i poruku (potencijalnim) nasilnicima i nasilnicama da je nasilje koje (planiraju da) čine prećutno dozvoljeno, jer neće naići na osudu, već će biti tretirano kao zabava uz kafu.
[1] NCAVP. 2016. Lesbian, Gay, Bisexual, Transgender, Queer, and HIV-Affected Intimate Partner Violence in 2015 – A report from the National Coalition of Anti-Violence Programs. New York: New York City Gay and Lesbian Anti-Violence Project.
Centers for Disease Control and Prevention. 2010. National Intimate Partner and Sexual Violence Survey (NISVS): 2010 – Findings on Victimization by Sexual Orientation.
[2] Human Rights Campaign Foundation. 2020. LGBT Intimate Partner Violence and COVID-19.
