Autor
Nepobitna je činjenica da živimo u vrlo patrijarhalnom, rodno podeljenom svetu – sve što radimo se filtrira kroz prizme muškog i ženskog, od igračaka sa kojima smemo da se igramo kad smo mali, preko toga sa kime smemo da budemo u vezi, šta smemo da oblačimo, pa sve do poslova kojima smemo da se bavimo. Jedan od aspekata društva koji nas uporno i konstantno podseća na ovo jeste jezik kojim se koristimo. Dok velik deo svetskih jezika nema uopšte rodne podele u govoru, indoevropski jezici često imaju – a jezici iz slovenske porodice jezika možda ponajviše. Kao jezici sa dosta kompleksnim sistemima padeža i glagola koji se svi menjaju različito u zavisnosti od gramatičkog roda, rodnu podelu unutar jezika je znatno teže izbeći nego u nekim drugim jezicima. Ovo predstavlja veliki izazov i za širu zajednicu, koja npr. kroz feminističke kritike pokušava naći način da žensko iskustvo bude afirmisano unutar jezika kroz recimo korišćenje specifično ženskih imenica za osobe ženskog roda umesto da se upotrebljavaju muške bez obzira na rod. Međutim, ono na šta ja bih ja želela da se fokusiram ovim tekstom jesu izazovi koji ovo predstavlja osobama koje ne pripadaju binarnom sklopu muškog i ženskog, a žive unutar srpskohrvatskog* jezičnog područja.
Par reči o nebinarnosti roda
Volela bih na početku da se malo pozabavim samim pojmom nebinarnosti roda. S obzirom da živimo u društvu gde je podela na muškarce i žene kao biološke i nepromenljive kategorije vrlo duboko usađena, pričati o ideji da rod nije binaran (štaviše, uopšte pričati o ideji da je rod promenljiva kategorija) je uvek pomalo sizifovski posao. Međutim, rod (i njemu srodan pojam, seksualnost) jeste društveno iskonstruisana kategorija sa svojom istorijom razvoja, menjanja i širenja, i način na koji mi danas mislimo o njemu je rezultat specifičnog istorijskog perioda u kojem živimo. Naravno, niko od nas neće poreći da postoji biološka varijabilnost unutar ljudske vrste vezana za reproduktivni sistem svakog od nas. Kada mi kažemo da je rod iskonstruisana kategorija, mislimo na to da naš urođeni reproduktivni sistem ne određuje uopšte kako ćemo mi moći da izgledamo, da se ponašamo, s kim smemo da budemo, čime smemo da se bavimo, kako smemo da se zovemo, kako možemo da se oblačimo. Sve to je jedna kulturno-društvena nadogradnja koja se gradi nad bazom određenih telesnih osobina, ali koje nisu uzročno povezane sa normama koje nam se zbog njih nameću. Činjenica da se neko npr. rodi sa penisom, ni po čemu ne sprečava tu osobu da nosi šminku, ima dugu kosu, ima odnose sa muškarcima, nosi haljine, bude emotivna, itd.
To da su te norme iskonstruisane se da videti iz istorijske promenljivosti tih uloga kroz ljudsku istoriju – u Evropi u 18. veku je npr. bilo široko rasprostranjeno da muškarci nose šminku, perike, helanke, cipele sa štiklama; što je danas nezamislivo. Isto tako je npr. u antičkom Rimu bilo normalno i široko rasprostranjeno da muški slobodni građani imaju seksualne odnose sa muškim robovima – ono što je bilo propisano društvenim normama tada je da slobodan građanin ne bi smeo da zauzima „pasivnu“ ulogu u seksu sa drugim muškarcem, jer se to smatralo sramotnim; u antičkoj Grčkoj je sa druge strane, propis bio da mlađi muškarac bude onaj koji uzima pasivnu ulogu a stariji aktivnu, ali su istopolni odnosi među muškarcima unutar tog konteksta bili normalni u društvu; danas su seksualni odnosi između muškaraca generalno tabuizirani unutar našeg društva, i propisana je heteroseksualnost kao norma.
Isto tako, u brojnim svetskim društvima koja nisu zapadna, hrišćanska Evropa su postojale (i negde još uvek postoje) rodne uloge izvan samo muške i ženske. Takvih rodnih sistema ima bezbroj, i funkcionišu na različite načine. Neka društva imaju društvenu ulogu trećeg roda koja okupira posebnu funkciju unutar društva – u kojima osoba živi i percipira se u potpunosti kao neko ko nije ni muško ni žensko, bez obzira na rod koji im je po rođenju pripisan. U nekim društvima postoje mehanizmi gde jedna osoba može da ispunjava ulogu koja joj nije pripisana – primer toga su Virdžine sa jugozapada Balkana; osobe kojima je pripisan ženski rod po rođenju ali koje, u nedostatku muškog naslednika, preuzimaju mušku ulogu u društvu i žive kao muškarci i učestvuju u muškom društvenom životu. Opet, neka ljudska društva uopšte nisu ni imala striktno definisane rodne podele kao takve, već su svi učestvovali u društvenom životu podjednako bez obzira na njihovu reproduktivnu sposobnost. Međutim, sa kolonijalizmom, modernizacijom i globalnim širenjem Zapadne kulture na čitav svet, rodna binarnost (i uz nju, prinudna heteroseksulanost) je postala norma na svetskom nivou – i to se nije desilo “prirodno”, već ima čitavu istoriju nasilja iza sebe, gde bi ljudi koji iskaču izvan kategorija „muškog“ i „ženskog“ na bilo koji način bili nasilno potiskivani putem državnih, crkvenih, i društvenih sistema represije.
Mislim da je to možda i najbolji argument protiv svih biologističkih teza “prirodnosti” rodne podele na muškarce i žene – količina nasilja potrebna da bi se ta podela održala. Postoji ogromna stigma u svim segmentima društva – porodice, vršnjaka i profesora u školi, ljudi na ulici, poslodavaca, policije, itd. – prema bilo čemu što iskače izvan onoga što ti je po rođenju propisano. Od samog rođenja svima nama se govori da ovo ili ono „nije za dečake/devojčice“ i samim time nam je tabuizirano; ukoliko iz nekog razloga nastavimo sa tim zabranjenim ponašanjem, bićemo kažnjeni na neki način (neretko vrlo otvorenim fizičkim nasiljem). Čak i ako imamo u potpunosti otvorene roditelje koji nas podržavaju i afirmišu svako naše ‘atipično’ ponašanje, druga deca u školi koja te norme jesu internalizovala kao normalne će nas za ta atipična ponašanja kazniti. Možda najveći primer apsurdnosti do kojih ide naše društvo u održavanju striktne podele na muškarce i žene jesu prinudne operacije nad interseks novorođenčadima – deca čije genitalije izgledaju previše neodređeno u smislu podele na penis i vaginu, bivaju operisana da bi se uklopila u kutiju žene ili muškarca. Takve operacije se događaju bez znanja (svakako bez pristanka) samog deteta, ali vrlo često i bez znanja roditelja.
Nešto što je „prirodno“ ili „urođeno“ ne zahteva konstantno učenje i kažnjavanje pri svakoj pogrešci – niti je takav biološki pogled naročito smislen u svetlu toga da je recimo interseks osobama njihov rod pripisan sasvim arbitrarno, bez obzira na to kakve hromozome, reproduktivne organe, itd. one zapravo imaju.
Dakle, zapadno-evropsko društvo je u određenom istorijskom trenutku razvilo sebi svojstven rodni sistem koji je binaran i nepromenljiv, i onda potom nasilno nametnula takav sistem ostatku sveta, i svakodnevno ga iznova nameće svima nama koji živimo unutar takvih društava. Ako je nešto u tom smislu onda „prirodno“, to bi bilo pustiti svakom pojedincu_ki da definiše za sebe kako želi da se oblači, ponaša, i kako želi da mu_joj se obraća, bez nametanja ikakvih normi.
Ali u kontekstu našeg društva gde te norme ipak postoje, možemo onda govoriti sa jedne strane o cisrodnim osobama, koje se identifikuju sa rodom koji im je pripisan po rođenju i žive manje-više u skladu sa njim; pored njih postoje i trans žene koje, iako im je nametnut muški rod po rođenju, identifikuju se i žive kao žene; trans muškarci kojima je nametnut ženski rod po rođenju ali identifikuju se i žive kao muškarci; i rodno nebinarne osobe, koje svoj rod shvaćaju izvan te dve ponuđene kategorije i opisuju ga na neke druge načine. ‘Nebinarna osoba’ je krovni termin, i velik broj nebinarnih ljudi koristi neke određenije termine da opiše svoj specifičan odnos sa rodom; međutim i termin nebinaran_na se vrlo često koristi kao identitet za sebe.
Mislim da je ovaj kontekst dosta bitan, pre svega da bi cis osobe koje čitaju ovo, koje se možda prvi put susreću sa tematikom, mogle da razumeju o čemu zapravo govorimo kada govorimo o rodno nebinarnim osobama – dok je čitateljima_kama koji_e su rodno nebinarni_e, verujem, ovo sve već manje-više poznato.
Terminologija
Unutar NVOaškog aktivističkog jezika se često mogu čuti termini „osoba koja se rodno ne određuje“, „rodno nekonformirajuća osoba“, „rodno-varijantna osoba“, kao prevodi za engleski termin „non-binary person“. Mislim da upotreba tih termina pokazuje količinu neznanja koja postoji unutar ovih zajednica i “inkluzija” ovakve vrste meni lično kao nebinarnoj osobi obično deluje dosta isprazno, jer pokazuje da očito ljudi koji to pišu nikad u životu nisu imali interakciju sa nebinarnom osobom niti su zapravo informisani o tome šta to uopšte znači. Reći da smo mi „osobe koje se rodno ne određuju“ je prosto netačno; mi se često vrlo jasno rodno određujemo – kao osobe koje su rodno nebinarne; možda koristimo neke od bezbroj drugih termina koji približnije određuju naše iskustvo, poput toga da kažemo za sebe da smo birodni, arodni, rodno-fluidni, rodno-kvir, itd, ali sve to su vrlo jasna rodna određenja, validna isto toliko koliko i reći za sebe da si muškarac ili žena. Reći da smo „rodno nekonformirajući“ je još gluplje, jer šta uopšte znači da se rodno nekonformiraš ako nisi ni muškarac ni žena? Koje su to norme koje naše društvo propisuje za nebinarne ljude u koje bismo trebali_e da se uklapamo a koje mi kršimo? Sama ideja je apsurdna. Korišćenje tog termina međutim, mislim da dolazi vrlo očito od cisrodnih ljudi koji nas vide samo kao muškarce i žene koji se čudno oblače, pa samim time kad prave ovakvu pseudo-inkluzivnu terminologiju oni taj svoj mentalitet čine eksplicitnim.
Pojam „rodne varijantnosti“ tu je jedini koji ima nekakvu predistoriju korišćenja i u stranoj trans aktivističkoj terminologiji, i dovoljno je neodređen da bi se moglo reći da je zapravo inkluzivan. Međutim mislim da je njegovo korišćenje postalo dosta nesvesno i da kad se upotrebljava većina ljudi nije ni svesna šta se pod time misli. Taj pojam je mnogo širi od samo osoba koje su nebinarne, i odnosi se šire na svakog ko se na bilo koji način ne uklapa u klasičan sklop cis muškarca odnosno žene, pa time obuhvata i trans muškarce, trans žene, nebinarne osobe, ali i cis osobe koje na ovaj ili onaj način iskaču iz roda koji im je pripisan, poput buč lezbejki ili fem gej muškaraca. Sasvim validan termin, ali koji se i dalje ne odnosi specifično na nebinarne osobe.
Meni lično uopšte nije jasno izbegavanje termina „nebinarnost“ unutar ovdašnjih aktivističkih krugova, s obzirom na to da ogromna većina nebinarnih osoba govornika_ca srpskohrvatskog jezika, u mom iskustvu, ukoliko biste ih pitali da kažu šta su, bi odgovorili da su nebinarni. Izbegavanje terminologije koju mi zapravo za sebe koristimo, i koja odgovara našem iskustvu umesto što ga nipodaštava nije na bilo koji način inkluzivno i praksa je koju, po meni, treba izbegavati.
Čuvari jezika
Pre nego što uđem u analizu potencijalnih rodno-neutralnih opcija osećam potrebu da ih donekle podrobnije obrazložim, jer će određeni krugovi definitivno ove ideje percipirati kao svojevrsno skrnavljenje jezika i rušenje tradicije. Tako je dočekan svaki ovakav pokušaj unutar svih svetskih jezika, pa ne vidim zašto bi ovde u još konzervativnijoj sredini bilo išta drugačije. Nekima svaka svesna i promišljena promena jezika deluje “veštački”, “nametnuto”, i zna nailaziti na isti konzervativan otpor kao i svaka druga društvena promena. Međutim, naš jezik se često kroz njegovu istoriju vrlo svesno (tj. ‘veštački’) oblikovao – svaka reforma i standardizacija koja je bila sprovedena je bila na neki način veštačka i trebalo je ljudima vremena da se na nju naviknu; ali ona je i dalje sprovedena, jer su pozitivne novine koje je ona donela u jezik prevazilazile potencijalni otpor na koji je mogla naići.
Sa druge strane, dogmatsko pozivanje na pravopis i jezički standard je isto dosta promašen odgovor. Jezički standard treba uvek da odgovara tome kako ljudi koriste jezik, i u skladu sa time da se periodično menja, umesto da pokušava očajnički da jezik održi nepromenljivim. Uz to, standardizaciju jezika ne sprovode neki objektivni apstraktni mehanizmi, već to čine ljudi sa imenima i prezimenima, i svako od njih ima svoje lične predrasude i političke stavove – i čisto sumnjam da je iko od njih sam nebinarna osoba. Osoba koju nešto uopšte ne dotiče, neko kome to nije ni u domenu svesti, ne bi trebalo da ima poslednju reč kad su u pitanju teme koje imaju vrlo realan značaj i posledice po određene skupine ljudi. Takav način razmišljanja je totalno isključiv, kao i poprilično nedemokratski. Srpskohrvatski jezik ne pripada samo njima – on je i naš, mi smo isto tako deo ovog društva, i mi imamo pravo kao i svako drugi da za sebe pronađemo prostora unutar jezika s kojim smo odrasli.
Tako da se nadam da će čitalac_teljka nastaviti da drži otvoren um, kad budemo zajednički prolazili kroz načine na koje sam ja lično videla nebinarne ljude da se snalaze unutar našeg jezika, kao i moja lična razmišljanja o svakom od njih – i kako bi se oni, potencijalno, mogli dalje razviti.
Rodno neutralan jezik
Engleski jezik je kroz svoju istoriju (pre svega kroz interakcije i suživot sa drugim narodima) izgubio dosta osobina prisutnih u drugim indoevropskim jezicima – pre svega padeže i gramatički rod. Imenice i glagoli se ne menjaju u zavisnosti od padeža i od roda subjekta; štaviše reči uopšte ni nemaju rod u engleskom jeziku – muški i ženski rod je prisutan isključivo onda kad se koriste zamenice za osobe, dok se o stvarima uvek govori koristeći se zamenicama srednjeg roda. Zamenice su takođe i jedini segment engleskog jezika gde se padežni sistem nije u potpunosti izgubio. Tako da, na primer, zamenice muškog roda izgledaju ovako: he (on – nominativ), him (njega – objektiv) i his (njegov – genitiv, odnosno posesiv). Za ženski rod trećeg lica jednine to izgleda kao she/her/hers, dok za srednji rod to izgleda kao it/it/its. Te varijacije su jedini put kada se nešto u engleskom jeziku mora menjati po rodu i po padežu. Napravimo za trenutak kontrast toga sa srpskohrvatskim gde bi zamenice trećeg lica jednine tako izlistane izgledale ovako: on/njega/njemu/njega/njim/njemu (redom nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, instrumental i lokativ), odnosno ona/nje/njoj/nju/njom/njoj – a pored toga bismo morali opisati i nastavak za perfekt (-o za muški rod ili -la za ženski; npr. bio/bila, išao/išla), kao i nastavke za prideve (koji uglavnom izgledaju kao: bez nastavka za muški rod, -a za ženski, i -o za srednji, mada to nije uvek striktno slučaj; npr. lep/lepa/lepo, jak/jaka/jako), i nastavke za imenice koji variraju (uglavnom je u pitanju opet da ne postoji nastavak za muški rod, dok se za ženski pretežno koriste nastavci -ka ili -ica; npr ministar/ministarka, predsednik/predsednica), i koji postoje samo za muški i ženski rod, ali ne i za srednji.
Mislim da ovo daje otprilike sliku koliko je rod prisutan u našem jeziku, i koliko je težak poduhvat pronaći prostor za sebe ako se ne uklapaš ni u mušku ni u žensku kutiju. Kada je u engleskom jeziku bilo otvoreno pitanje rodne neutralnosti unutar jezika, ljudima nije bilo naročito teško razviti alternativne forme koje bi se koristile umesto he/him/his ili she/her/hers – bilo je potrebno prosto razviti tri druge reči koje bi se mogle staviti u te kalupe, koje bi se onda koristile u zamenu za njihov ekvivalent binarnih zamenica; postoji mnoštvo takvih varijateta, a najpoznatije su verovatno tzv. Spivak zamenice e/em/eir kao i set zamenica ze/hir/hirs. Međutim pokušaj da se napravi tako nešto u srpskohrvatskom bi bio znatno teži (mada verovatno ne i nemoguć), jer bi zahtevao znatno više razmatranja od strane osobe koja ih razvija; ali i puno više memorizacije od strane osoba od kojih bismo tražili da te alternativne forme koriste.
Takozvani ‘neopronouns’ kako se ove skupine alternativnih zamenica u engleskom jeziku zovu, su inače dosta izgubili na popularnosti prethodnih godina – postoje i dalje nebinarni ljudi koji ih koriste, međutim definitivno postoji trend opadanja u njihovoj upotrebi. Razlog ovome je pre svega uspon tzv. ‘singularnog they’, odnosno upotrebe trećeg lica množine kao rodno neutralne zamenice. To je donekle nova forma u engleskom jeziku, ali donekle i nije – postoji presedan korišćenja zamenice ‘they’ kao rodno neodređene zamenice čak i kod Šekspira, iako je u nekom trenutku predominiralo korišćenje zamenica ‘he’ kad se govori o neodređenoj osobi. Činjenica da su na singularno they ljudi već bili sviknuti u svom svakodnevnom korišćenju jezika je svakako doprinelo da se upotreba singularnog they raširi. Mi u našem jeziku možda nemamo ekvivalent tome, međutim mislim da nas to iskustvo možda može donekle podučiti o tome u kom pravcu treba razmišljati. Svakako bih podržala svakog ko bi želeo razviti čitav novi gramatički rod, ali lično mi je teško da zamislim putanju kojom bi se takav poduhvat mogao adekvatno ostvariti i biti široko prihvaćen. U slučajevima rodno baziranih jezika gde se jesu razvile rodno-neturalne opcije poput npr. španskog, u pitanju su uglavnom jezici gde su rodni nastavci većinom jedinstveni i vrlo pravilni, te ih je relativno lako zameniti trećom opcijom (u španskom je nastavak za muški rod uglavnom -o, za ženski -a, dok je neutralni nastavak koji postaje sve rasportranjeniji -e). Ja lično ne znam za primere alternativnih rodnih zamenica u drugim slovenskim jezicima, koji većinom dele ovakvu kompleksnost sa našim (naravno, vrlo je moguće da postoje, ali ja nisam u svom istraživanju uspela naći ništa o toj temi)
Kako se snalazimo u našem jeziku
1. Muški/ženski rod
Jedna od linija najmanjeg otpora kojom nebinarne osobe često idu jeste prosto korišćenje jedne od dve binarne rodne opcije – bilo one s kojom su živeli_e čitav dotadašnji život, bilo one suprotne. Ovo je verovatno najjednostavnije rešenje, možda pre svega s obzirom na to da je široj zajednici najlakše da ga progutaju. Međutim ovo ima svoje probleme na više, možda dosta očitih, nivoa – pre svega zato što korišćenje muškog ili ženskog roda ne reflektuje naše identitete u potpunosti, već daje implikaciju da smo mi samo muškarci ili žene, što svakako nije istina. Takođe, mada ovo može biti rešenje na ličnom nivou za jednu specifičnu osobu koja jasno odredi šta će koristiti, nije rešenje na širem društvenom polju; odnosno ne otvara dalji prostor u jeziku za rodno neutralno oslovljavanje ljudi. I dalje imamo problem kad npr. govorimo o strancima koji u svojim jezicima koriste isključivo rodno neutralne forme za sebe jer imaju tu mogućnost – kako onda mi odavde da odredimo u koju kutiju da ih svrstamo bez da negiramo njihov identitet?
Jedna od alternativnih verzija korišćenja binarnih zamenica koju sam dosta često viđala jeste podjednako korišćenje i muškog i ženskog roda za sebe – što može ponuditi malo bolje rešenje za problem toga da nas ljudi svrstavaju isključivo u mušku ili žensku kategoriju. Ono što se neretko dešava, međutim, jeste da neki ljudi to vide kao dozvolu da tu osobu oslovljavaju isključivo u rodu koji im je pripisan po rođenju (jer ih na taj način suštinski vide), ili da pak, s druge strane, koriste samo rod suprotan od onog koji je nekom pripisan da bi se izbeglo (ono što se percipira kao) misgenderovanje osobe. Ovo takođe ne predstavlja adekvatno rešenje za ljude kojima oslovljavanje u pripisanom rodu izaziva disforiju, niti daje zapravo zadovoljavajuć odgovor na npr. gorepomenuto pitanje prevođenja rodno neutralnih formi sa stranog jezika. U krajnju ruku, mada neki_e budu sasvim zadovoljni_e ovakvim govorom za sebe, dosta velikom broju to predstavlja pomalo neispunjujuć kompromis – i oni_e bi mnogo radije želeli_e da mogu koristiti neku istinski i konzistentno neutralnu opciju.
Ono što možemo još spomenuti ovde jeste pisana forma (kojom sam se, između ostalog, i ja služila u ovom tekstu) kojom se i muška i ženska varijanta navode uporedo, odvojene donjom crtom, kosom crtom, ili nekim drugim simbolom (npr. “On_a je već otišao_la do prodavnice juče” odnosno “Ovo je njegovo/njeno” itd.). To predstavlja dosta zadovoljavajuću formu kad je u pitanju pisanje o neodređenoj osobi – razvijena je originalno iz feminističkih nastojanja da se žene eksplicitno uključe u govor umesto da se pretpostavlja muškost kao norma, što je svakako vrlo pozitivna stvar. Međutim, postavlja se pitanje da li bi se ova forma mogla prevesti u govorni jezik – nešto što do sad nisam viđala da je iko pokušao. Mislim da bi praksa pokazala koliko je ta forma upotrebljiva ili ne za govornu upotrebu; ovako površno gledano deluje da jeste, s obzirom da bi se većina tako nastalih reči mogle dosta lako izgovoriti (na primer nešto poput “Išaola sam juče do restorana jer sam biola gladana” je suštinski lako za reći naglas bez preteranog saplitanja o sopstveni jezik). Problemi se mogu susresti možda u tome što pridevi (i imenice) u muškom rodu često nemaju nastavak, dok se ženski uglavnom prave prostim dodavanjem -a na osnovni oblik koji je ekvivalentan muškom; što znači da kada se stvari poput lep_a, jak_a, visok_a i sl. izgovore naglas, dobija se opet samo oblik u ženskom rodu, odnosno: lepa, jaka, visoka. Doduše, to nije uvek slučaj a i ne mora nužno predstavljati prepreku za upotrebu ovog oblika. Ono što može biti više problematično jeste upotreba trećeg lica jednine, pošto bi tada zamenica takođe ispala on_a, odnosno ‘ona’ kad se izgovori naglas; još više bi predstavljalo problem menjanje istog po padežima – npr. njega/nju, ili njegovo/njeno – oblici koji su dovoljno različiti da ih je teško adekvatno spojiti a da to ne zvuči nezgrapno. Ovi problemi nisu nužno nerešivi, ali bi bilo neophodno doći do nekog koncenzusa vezanog za te slučajeve ukoliko želimo da ovakav oblik zaživi.
Moj potencijalni predlog rešenja bi bio sledeći: mislim da bi bilo moguće da se u slučajevima menjanja trećeg lica jednine po padežima upotrebljava (arhaična) forma ‘nj’, koja se inače upotrebljava u određenim dijalektima našeg jezika kod akuzativa trećeg lica jednine (umesto ‘njega’ odnosno ‘ga’); a da se kod prisvojnog oblika upotrebljava reč ‘njin’, koja je isto arhaizam koji se upotrebljava za prisvojni oblik treće lice množine, a da se osnovni oblik pravi ne kroz spajanje muškog i ženskog, čime bi nastalo samo ‘ona’, već da se u tom slučaju izbrišu oba nastavka, odnosno da samo ostane ‘o’ kao zamenica. Primer ovog svega što sam navela u upotrebi bi mogao izgledati ovako:
“Juče sam išaola da se nađem sa Vanjom na njinom poslu. O je već biola tamo kad sam ja ušaola i videola nj kako sedi za stolom i crta. Biola je vrlo dobro obučena, nosiola je njinu omiljenu košulju. Daola sam nj poklon koji sam uzeola biola još za njin rođendan ali koji nisam stigaola da nj dam sve do sad”
Može zvučati malo čudno na prvi pogled, ali meni lično deluje poprilično funkcionalno. Naravno, ovo je samo nacrt ideje kako bi to moglo izgledati u praksi, i tek sa širom upotrebom bismo se mogli susresti sa drugim nepredviđenim problemima – kao i razviti adekvatna rešenja za iste. Ali to je u slučaju da upotreba ovoga bude iole prihvaćena i korišćena od strane ostatka nebinarne zajednice.
2. Srednji rod
Srpskohrvatski, kao i mnogi drugi jezici, ima već razvijen gramatički rod koji nije ni muški ni ženski – takozvani srednji rod. Do sada je dosta retko bio slučaj da su se disksuije o nebinarnosti otvorene u drugim jezicima zatvarale korišćenjem srednjeg roda – što je donekle i razumljivo. Srednji rod se u jeziku obično koristi da bi se govorilo o neživim predmetima (što mu je prvenstvena gramatička funkcija), kao i ponekad o deci i/ili životinjama. Zbog toga upotreba srednjeg roda za osobu često može zvučati vrlo dehumanizirajuće – i na taj način je transfobi često i upotrebljavaju. Zbog toga kod većine ljudi donekle postoji tabu nekog osloviti na taj način, jer se toliko često može čuti u tako uvredljivom kontekstu. Sami trans ljudi mogu imati traume vezane za to kad su ljudi koristili srednji rod za njih da bi ih povredili.
Međutim, bez obzira na to, itekako postoje nebinarni ljudi koji se time služe. A i ima smisla zbog čega – srednji rod je nešto već etablirano u našem jeziku te nije teško objasniti ljudima da koristiš srednji rod za sebe. Možda će im biti čudno, ali će im biti pojmljivo. Takođe, koristiti srednji rod uprkos gorepomenutim konotacijama može imati i određeni ton preuzimanja jezika koji je upotrebljavan protiv nas, što je duga tradicija među LGBT+ ljudima. Na primer, reč ‘kvir’ je na engleskom imala isključivo uvredljivu notu dugi niz godina, dok je kvir ljudi nisu počeli koristiti za sebe; takav čin s jedne strane oduzima oružje konzervativcima, ali pre svega izražava jasan konfrontacijski stav naspram društva koje nas prezire. Tako da mrzačka upotreba srednjeg roda za nas može čak biti i argument zašto bismo upravo njega trebali koristiti.
Ali i pored toga, srednji rod vuče sa sobom određene druge potencijalne probleme. Po padežima se zamenica ‘ono’ menja isto kao i zamenica ‘on’, što može potencijalno predstavljati problem kod onih kojima muški rod izaziva disforiju. Isto tako, imenice koje imaju muške i ženske verzije (radnik/radnica, drug/drugarica, ljubavnik/ljubavnica), nemaju uz to i srednju verziju, te se uglavnom pribegava muškoj verziji tih imenica – što se dalje nastavlja na već pomenuti mogući problem sa srednjim rodom. Opet, to ne mora nužno biti ‘dealbreaker’, ali jeste nešto što mislim da je bitno napomenuti.
3. Množina
Nije redak slučaj da nebinarne osobe po uzoru na oblik razvijen u engleskom jeziku pokušaju samo to da prevedu direktno i kažu za sebe da je njihova rodna zamenica ‘oni’. To je poprilično funkcionalno, iako se taj oblik u našem jeziku, za razliku od engleksog, uglavnom ne koristi u tom smislu. Međutim, nije da ne postoji presedan u korišćenju množine kao rodno neutralne forme oslovljavanja jedne osobe – zamenica ‘Vi’ se u našem jeziku koristi tako kada želimo nekom izraziti poštovanje. Ne predstavlja naročito velik logički skok da bi se i njene sestre ‘Mi’ i ‘Oni’ mogle upotrebiti za sličnu svrhu. Ljudima je međutim, često dosta neuobičajeno da o sebi govore sa zamenicom ‘mi’, i uglavnom nisu naviknuti da im najbliskiji ljudi (isti oni koji imaju najveće šanse da poštuju njihov rodni identitet) persiraju. S toga sam uglavnom viđala da osobe koje ovo koriste nastave i dalje da upotrebljavaju ‘ja’ i ‘ti’ za sebe, upotrebljavajući zamenicu u množini samo u trećem licu – ali i dalje koristeći nastavke za množinu pri tvorbi glagola i prideva.
To obično zvuči ovako nekako: “Ja sam išli juče do bioskopa, sa svojim prijateljem Sašom. Oni su nam već kupili karte, i došli ranije, dok sam ja kasnili jer sam bili lenji taj dan i nije mi se dalo da krenem. Kad sam stigli oni su već bili unutra i zauzeli svoje sedište, pa sam morali da ih zovem da izađu da bi mi dali kartu”
U suštini je sasvim upotrebljiv način da se govori o sebi i drugima, iako zahteva možda malo veću promenu paradigme kod ljudi u odnosu na pređašnje dve forme koje sam navela. Postoji ovde mogućnost zabune da li se govori o jednoj ili više osoba (kod persiranja to uglavnom nije slučaj jer je, u govornoj formi makar, obično jasno da li ispred tebe stoji jedna ili više ljudi, dok se u pisanoj formi razlikuje pisanjem velikog početnog slova), međutim mislim da je to delimično prenebregnuto ukoliko bi se nastavila koristiti zamenica ‘ja’ za prvo lice. Kod trećeg lica množine mislim da bi praksa pokazala koliko je lako/teško razlučiti da li se govori o jednoj ili više osoba. U pisanoj formi bi se to moglo zaobići ukoliko bi se, kao kod zamenice ‘Vi’ pri persiranju, zamenica ‘Oni’ pisala velikim početnim slovom (“Krenula sam do prodavnice, da Im kupim keks, a Oni su ostali kod kuće”), ali u usmenoj upotrebi bi potencijal za zabunu verovatno ostao.
S obzirom da se množina u ovom smislu uglavnom koristi dosta spontano i u nedostatku boljih rešenja, način na koji se upotrebljava bi morao biti ujednačeniji ukoliko bismo želeli da je predstavimo kao adekvatnu neutralnu formu. Od potencijalnih problema ostaje još možda to što se opet oblik koji je muški uzima kao neutralan (doduše, ovde je to malo drugačije, s obzirom da se množina u muškom rodu kod nas već upotrebljava za sve rodno izmešane grupe).
Zaključak
Namera pri pisanju ovog teksta mi nije bila da ponudim nekakvo jedinstveno rešenje pitanja rodne neutralnosti u jeziku, koliko da otvorim razgovor o ovoj temi – pre svega među samim rodno nebinarnim osobama. Često vlada nekakva rezigniranost među nebinarnim ljudima – prihvatanje sudbine da naš jezik nije napravljen za nas, i da on to nikad neće biti. Isto tako postoji i međusobna izolovanost, vrlo slaba povezanost i izgrađenost mreža među nama, putem koje bi se o ovakvim temama moglo diskutovati. A na kraju krajeva uvek postoji i nesigurnost u sebe, osećaj da ćeš, ukoliko pokušaš da izađeš izvan zadatih jezičkih formi, biti ismejan_a i nipodaštavan_a (još više nego trenutno što si). Naše društvo nas uči da budemo neprimetni, da zauzimamo što manje prostora i da što manje pažnje privlačimo na sebe – i kažnjava one koji čine suprotno.
Međutim, mi ne moramo biti mali i nevidljivi, i imamo pravo da nađemo prostora za sebe. Isto tako niko od nas nije ni prvi_a niti je sam_a u našim iskustvima – postoji velik broj ljudi koji prolaze kroz isto to kroz šta i ti prolaziš, i koji razmišljaju o tim temama o kojima i ti razmišljaš. Bitno je da naša iskustva, znanja i razmišljanja delimo, jer se jedino tako razvijaju ideje, i razvijaju društva. To mi je pre svega bila želja da uradim ovim tekstom, te se nadam da će on prouzrokovati još razgovora, diskusija, i da će navesti ljude da dalje razmišljaju i razrađuju ovu temu – možda i na to da oni sami nešto da napišu.
Volela bih kada bismo mi naš jezik mogli osećati svojim, kada bismo mogli pronalazati sebe u njemu, umesto da, kao što je često slučaj, ga vidimo samo kao nešto opresivno i od čega jednog dana treba pobeći – uglavnom negde gde se govori engleski ili neki drugi jezik koji je pitanje ‘treće opcije’ već rešio. Ali i u engleskom (bez obzira što je on već imao daleko jednostavniju polazišnu tačku) su se ovakvi razgovori događali decenijama unazad – predlozi za rodno neutralnu zamenicu se javljaju još od 19. veka pa nadalje; diskusije o toj temi uzimaju ozbiljnijeg maha 80ih i 90ih godina prošlog veka sa trećim talasom feminizma i rađanjem kvir politike, ali one u suštini i dan danas nisu gotove. Kod nas one tek treba da počnu – i ovaj tekst možda predstavlja jedan nesavršen početak ali to uvek tako biva. Zato se nadam da ćemo, zajedno, uspeti na kraju negde i da stignemo.
*Termin srpskohrvatski koristim za jezik koji govorim iz više razloga. Prvi je možda najočitiji, a to je da bih afirmisala činjenicu da ono što se naziva srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski u zavisnosti od nacionalne pripadnosti govornika, u stvarnosti čini jedinstven policentričan standardni jezik, i da nisu u pitanju četiri različita jezika. Drugi se tiče samog naziva – termin srpskohrvatski možda može delovati isključivo prema drugim etničkim skupinama koje se našim jezikom koriste, odnosno implicirati da su samo Srbi i Hrvati nekako stvarne etničke grupe za razliku od ostalih koje su izmišljene, što mi svakako nije namera. Upotreba termina srpskohrvatski se u lingvistici pravda sličnim primerima dvostrukih naziva, poput npr indoevropski – termin koji uključuje i recimo iranske porodice jezika koje niti su indijske niti su evropske, ali postoje u kontinuumu između njih; samim time i u kontinuumu između Srba i Hrvata, kao istočnog i zapadnog ekstrema govornika ovog jezika postoje i Bošnjaci i Crnogorci i ljudi koji se identifikuju na raznorazne moguće druge načine (jer nacionalna pripadnost svakako nije nekakva urođena, biološka kategorija i ljudi mogu da se samoidentifikuju kako žele, što i čine – puno govornika_ca našeg jezika su etnički Jugosloveni, Vojvođani, Bosanci, Dalmatinci…). Postoje drugi predloženi nazivi za ovaj jezik, poput (Standardizovani novo)Štokavski ili Srednjejužnoslovenski; neke internet zajednice su pribegle korišćenju termina ‘Naški’ kao neutralno rešenje – međutim pošto 90% čitalaca verovatno ne bi bilo jasno o čemu govorim da sam upotrebila ijedan od tih termina, ja uglavnom pribegavam korišćenju kompromisnog rešenja onoga što je prosto najprepoznatljivije većini, a u isto vreme je oslobođeno svih mogućih nacionalističkih pretenzija.
