Autor
*Ovaj tekst predstavlja delove autorkinog master rada. Doktorski rad, na kom i dalje radi, će se
takođe baviti ovom temom.
Prvi primer koji može biti dokaz tvrdnje da se rod ne tiče prirode, za Batler su buč i fem parovi.
Buč su maskuline lezbejke, a fem feminine, koje su najčešće zajedno u paru. Iako se često
doživljavaju kao omaž heteroseksualnim parovima – jer se butch i femme smatraju opozicionim i
komplementarnim kategorijama, Batler tvrdi da ovo ponavljanje heteroseksualnih konstrukcija u
homoseksualnom kontekstu služi da dokaže da originalni rod ili seksualnost ne postoje:
„replikacija heteroseksualnih konstrukcija u neheteroseksualnim okvirima dovodi do
obelodanjivanja potpuno konstruisanog statusa takozvanog heteroseksualnog originala“ (Butler,
2011: 43). Kao što je ranije rečeno, heteroseksualnost se smatra originalnom, tj. prvobitnom i
prirodnom, ali buč i fem par uspešno otkrivaju njenu konstruisanu prirodu kopiranjem
heteroseksualnih konvencija. Da je nešto prirodno, onda ne bi bilo tako lako podložno kopiranju
kroz ritualne, ponavljajuće radnje: „Rod je ponavljajuća stilizacija tela, skup ponovljenih radnji
unutar veoma krutog regulatornog okvira koji se vremenom zgušnjavaju da bi proizveli pojavu
supstancije, tj. prirodne vrste bića“ (Butler, 2011: 45). Bez sumnje, butch i femme narušavaju
vezu između pola i roda, pokazujući da jedno ne mora da sledi drugo i uspešno otkrivaju
konstruisanost roda.
Što se tiče lezbejki, Vitig ide korak dalje od Batler. Ona tvrdi da su lezbejke izvan pola, jer
odbijanjem da budu heteroseksualne gube svaki odnos sa muškarcima – čineći ih ne-ženama:
„Žena, tvrdi ona, postoji samo kao pojam koji stabilizuje i konsoliduje binarni i opozicioni odnos
prema muškarcu; ta veza je, tvrdi ona, heteroseksualnost. Lezbejka se, tvrdi ona, u odbijanju
heteroseksualnosti više ne definiše u smislu tog opozicionog odnosa. Zaista… lezbejka nije ni
žena ni muškarac“ (Butler, 2011: 153). Vitig perpetuira binarnost gej vs strejt tvrdeći da je
homoseksualnost izvan heteroseksualne matrice i da je dovoljno postati gej ili lezbejka da bi
heteroseksualni režim bio uništen. S druge strane, Batler je pažljivija: „Moje lično uverenje je da
radikalna distinkcija koju je Vitig postavila između heteroseksualnosti i homoseksualnosti
jednostavno nije tačna, da postoje strukture psihičke homoseksualnosti unutar heteroseksualnih
odnosa, i strukture psihičke heteroseksualnosti unutar gej i homoseksualnosti, lezbejske
seksualnosti i odnosa. Dalje, postoje i drugi centri moći/diskursa koji konstruišu i strukturiraju i
gej i strejt seksualnost“ (Butler, 2011: 165). Takođe je važno napomenuti da preuzimanje
maskulinog položaja od strane ženskog tela ne znači da ste muškarac. Batler navodi primer jedne
fem lezbejke koja kaže kako voli da njeni dečaci budu devojčice, odnosno da je privlači
maskulinitet koji izvodi žensko telo: „Upravo ova seksualna tenzija koju stvara njena transgresija
čine predmet želja… objekat [i jasno, ne postoji samo jedan] želje fem lezbejke nije ni neko
dekontekstualizovano žensko telo niti diskretni, ali prekriveni maskulini identitet, već
destabilizacija oba pojma kako dolaze u erotsku međusobnu igru” (Butler, 2011. : 167). Ovo je
važan argument jer otkriva složenost ovih identiteta i da se oni ne mogu svesti na čiste kopije. Da
zaključimo, buč i fem nesumnjivo narušavaju pojam originalnog identiteta i imaju
denaturalizujući efekat – oduzimaju heteroseksualnosti njegovu tvrdnju o prirodnosti. Stoga, iako
se ne slaže sa Vitig, Batler vidi izvesnu subverzivnost u odnosu buč/fem.
Pored ovog lezbejskog para, Batler vidi drag kao odgovarajuću strategiju za denaturalizaciju
roda. U slučaju drega, rod koji se performira se (obično) razlikuje od pola izvođača. Dok drag
queens oponašaju žene, one otkrivaju rodnu konstruisanost i kontingentnost – razbijaju
vezu/opaženo jedinstvo između pola, roda i želje po tom pitanju. Međutim, važno je napomenuti
da se izgovaranjem reči ‘imitirati’ ne pretpostavlja da postoji original koji se oponaša: „…dakle
rodna parodija otkriva da je originalni identitet po kome se rod oblikuje imitacija bez porekla“
(Batler, 2011: 188). Rod je dakle imitacija bez originala, ili Bodrijarovim rečima – simulakrum.
Kada je reč o dregu, Bel Huks nije tako optimistična kao Batler kada ocenjuje subverzivnost drag
kraljica. Kroz svoju analizu dokumentarnog filma Paris is Burning Huks zaključuje da drag
kraljice perpetuiraju pojmove feminiteta koji je izjednačavaju sa nemoći: „Unutar belog
suprematskog, kapitalističkog patrijarhata, iskustvo muškaraca koji se oblače kao žene,
pojavljujući se u drag-u, oduvek je smatrano od strane dominantog heteroseksističkog kulturnog
pogleda kao znak da se simbolički prelazi iz carstva moći u carstvo nemoći… Odabrati da se
pojaviš kao „žena“ kada si „muško“ uvek je konstruisano u patrijarhalnom mentalitetu kao
gubitak, kao izbor dostojan samo podsmeha“ (hooks, 1992: 146). U svom odgovoru na
argumente Huks, u Telima koja nešto znače, Batler pojašnjava stav o drag-u i ponavlja da
subverzivnost parodije u potpunosti zavisi od konteksta i načina na koji se percipira u tom
konkretnom okruženju. Ona ponovo ističe da je drag subverzivan samo do te mere da razotkriva
konstruisanost roda, odnosno denaturalizuje ga. Štaviše, Batler snažno odbacuje feminističku
analizu drag-a koja to želi da predstavi kao ništa drugo do mizoginiju: „Takva optužba sledi istu
vrstu logike kao i one homofobične primedbe koje često prate otkriće da je neko lezbejka:
lezbejka je sigurno imala loše iskustvo sa muškarcima, ili još nije našla pravog. Ove dijagnoze
pretpostavljaju da je lezbejstvo stečeno na osnovu nekog neuspeha u heteroseksualnoj mašineriji,
čime se nastavlja ideja da se heteroseksualnost postavlja kao „uzrok“ lezbejske želje“ (Butler,
2014: 127). Dakle, ova vrsta analize drag-a, tvrdi Batler, perpetuira heteroseksualnu matricu, jer
tvrdi da muška homoseksualnost ima veze s ženama. Govoreći konkretnije o jednoj grupi
lezbejki, ona tvrdi da se argumenti protiv drag-a mogu izjednačiti sa onima koji tvrde da buč
lezbejke prisvajaju muški maskulinitet.
Iako pristup Huks drag-u može ili ne mora biti validan, ono što može smetati u odbrani Batler je
je analogija između drag kraljica i (buč) lezbejki. Ovo poređenje ne funkcioniše iz više razloga
kroz koje ću sada proći. Prvo, tvrdim da se ženske predstave maskuliniteta i muške predstave
feminiteta ne mogu staviti u isti koš, jer muško i žensko telo ne deluju iz iste pozicije niti su
njihove predstave jednako kažnjene/nagrađene. Drugo, u smislu trajanja njihovih performansa:
kada izađu sa scene, drag queens nastavljaju da žive kao gej/bi/strejt i mask/fem muškarci, dok je
izvođenje maskuliniteta kod buč lezbejki kontinuiranije. Štaviše, drag queens često zarađuju
novac i priznanje kroz svoje predstave feminiteta, dok osobe koje performiraju feminitet u
svakodnevnom životu obično trpe posledice zbog toga što su fem. Čak i kada bismo uporedili
drag kings i drag queens, morali bismo imati na umu razlike između njih: „…ulozi u svakom su
različiti, predstave izgledaju drugačije, i postoji jasna razlika između odnosa između
maskuliniteta i performansa i feminiteta i performansa” (Halberstam, 1998: 238), stoga se čini da
je Batlerina analogija između lezbejki i drag queens još problematičnija, iako nesumnjivo
ukazuju na konstruisanu prirodu roda i služe njegovoj denaturalizaciji.
