Autor
“Rod 101” ukratko i četiri mita o transrodnosti
Tekst pred vama je nastavak teksta “Šta sve trans nije”.
Veoma kratak uvod
Prvo da kažem mi je uvek zadovoljstvo da odgovorim na dobronamerna pitanja. Većina ljudi ne poznaje nekoga ko je trans, niti ih problemi trans ljudi pogađaju. To jest, nemaju dok mi se ovi problemi ne približe i dok ne postane lično. Kao na primer kada vam se dete autuje kao trans a vi niste imali pojma i onda ne znate gde da se obratite za savet.
Roditelji me obično u ovoj fazi zovu u panici, jer je tad već skoro prekasno. Najčešće se dešava da mlade trans osobe predugo osećaju potrebu da otkiju ovaj deo sebe, u trenutku kad su konačno spremne da verbalizuju to naglas, već budu uveliko spremne za tranziciju. Evo već juče. A vi ste u početnoj fazi pokušaja da razumete šta ta reč znači uopšte i da li je to samo faza.
Gender Spectrum je nešto prelepo. To je naime vodeća nacionalna organizacija koja se fokusira na decu, mlade i rod. Ona obezbeđuje resurse, treninge, radionice, online podršku, četove, grupe, i još mnogo toga. Pre par godina, imala sam sreće da sretnem u svom kraju Lisu Kenney, izvršnu direktorku organizacije Gender Spectrum, i objavljivanu autorku, koja je tada održala jednodnevnu radionicu za roditelje. Kenney je sažela “rod 101” otprilike ovako: Rodni identitet je drugačiji od rodnog izdražavanja, i od biologije… rodni identitet je ono što iznutra znamo (u srcu i umu); rodno izražavanje je način na koji se taj identitet spolja izražava svetu (kroz odeću, kosu, šminku, uloge koje neko preuzme u društvu); a biologija se odnosi samo na fizička svojstva, koja su uvek bila podloga za označavanje roda. A sve ovo se razlikuje od seksualne orijentacije.
Naravno, seksualna orijentacija upućuje na seksualni identitet (ili njegovo odsustvo) koji se odnosi na rod ili rodove prema kojima se oseća prirodna privlačnost – bilo emotivna, romantična i/ili fizička. Poput rodnog identiteta, seksualna orijentacija je i prirodna i instinktivna. Kao i rodni identitet, seksualna orijentacija tipično ostaje stalna i nepromenjiva. Ovo ne znači nipodaštavanje rodno fluidnih ili panseksualnih osoba, već se pre odnosi na činjenicu da ne možemo da menjamo urođenu i instinktivnu prirodu onoga što jesmo kad su ovi identiteti u pitanju. Zato je “terapija konverzije” zabranjena na nekoliko mesta, uključujući i moju saveznu državu. Baš zato što je neetička i jer u praksi ne funkcioniše.
Odlomak iz teksta “Guverner Severne Karoline za zabranu terapije konverzije” PBS.org navodi se da:
“Zvaničnikova naredba definiše terapiju preobraćenja kao praksu koja služi da menja nečiju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet, uključujući i napore da se uguše određena ponašanja i smanje romantična osećanja prema istom polu: Terapija preobraćenja se pokazala visoko rizična za zdravlje, i mi treba da zaštitimo svu našu decu, uključujući i one koji se identifikuju kao LGBTQ, a ne da ih podvrgavamo opasnim praksama’ rečeno je u tvitu zvaničnikove kancelarije”
Iako je rodni identitet donekle javan (to je prva stvar koju na drugima opazimo), on je takođe i ličan jer se odnosi na sliku o sebi koju imamo u srži svog bića. Nasuprot tome, seksualna orijentacija je međuljudska (interpersonalna), jer je usmerena na druge ljude – posebno one koji nas privlače. Ne možemo očekivati da znamo nečiju seksualnu otijentaciju samo na osnovu njihovog rodnog identiteta jer su oni potpuno odvojeni, nepovezani elementi jedne individue. Prosto i jednostavno, nekada se ovi elementi “slažu” sa društvenim očekivanjima, a nekad ne.
Četiri mita o rodu koji ne iščezavaju…
Evo nekoliko mitova o rodu koji moraju da se podrivaju kad god se na njih naleti – i koliko god je potrebno – sve dok društvo kao celina ne ukapira da su to mitovi a ne činjenice.
Mit 1: Deca su previše mala da bi razumela rod
Nasuprot popularnom uverenju, deca nisu “premala” da razumeju ideje roda, niti da razumeju svoj rodni identitet. Ona možda nisu sposobna da ih verbalizuju, ali zasigurno mogu da razumeju značenje rodnih uloga i kako se u njih uklapaju ili ne. Rodni identitet su decenijama proučavali vodeći psiholozi i bolnice, poput Children’s Hospital of Philadelphia (CHOP), Gender Spectrum, Child and Adolescent Gender Center of UCSF Benioff, itd. Svi lideri u ovoj oblasti su zaključili da je kod većine ljudi do treće ili četvrte godine već uspostavljen unutrašnji doživljaj roda. Neki zastupaju stav da bebe od 18-24 meseca mogu da znaju da “nešto škripi”, čak i kada im fali terminologija ili mogućnost da iskomuniciraju šta. U tom nekom periodu počinju da kupe suptilna (i ne toliko suptilna) očekivanja od roda koja dolaze od svuda oko njih – porodice, vrtića, predškolskog, crkve, zajednice. Neka trans deca pokazuju rane znake koje će u dosluhu s roditeljima pokupiti usput ili čije će značenje tek kasnije razumeti. Prema tome, neće sva trans deca pokazati znake da su trans, a i kad hoće, neće svi roditelji prepoznati ove znake i shvatiti šta su (kao u mom slučaju).
Rodna disforija prisutna je na mnogo načina, koje mešamo često sa nečim drugim, kao depresijom ili anksioznošću. A ne iskuse ni sva trans deca rodnu disforiju (ili je ne prepoznaju), ili možda je osete samo blago, ili u kratkim, prolaznim naletima. i naravno, neće svako dete koje pokaže znake rodne neprilagođenosti da bude trans ili ne-binarno. Ali mnoga hoće. Christina Olson, profesorka psihologije na Univerzitetu u Vašingtonu kaže da u svom TransYouth projektu, od roditelja čuje kako deca daju znake “još kad su počela da pričaju, kako su mogla da kažu dečak ili devojčica”, te stoga mnogi roditelji navode period od “18 meseci ili dve godine”. Moje dete je ovo komuniciralo kad je imalo 20 meseci, tek nadomak druge godine. I posle, naše dete je nastavilo da pokazuje uporno i konzistentno svojim ponašanjem da definitivno nije muško, kako mu je određeno na rođenju. Dr Diane Ehrensaft, je jedna od vodećih specijalista za rod na nacionalnom nivou, poznata roditeljima trans dece po svom radu u ovoj oblasti. Dr Ehrensaft je i prominentna klinička i razvojna psihološkinja, profesorka i autorka, osnivačica Child and Adolescent Gender Center-a dečije bolnice UCSF Benioff. Jednom prilikom je dala, kasnije čuvenu, izjavu koju ja volim:
“Kada deca čiji rod se poklapa sa polom pripisanom rođenjem kažu ‘Ja znam svoj rod,’ niko to ne dovodi u pitanje. Kažu ‘Oh, Naravno. i treba.’ Ali kada dete kaže, ‘Ja znam svoj rod’ ali to se ne poklapa sa njima dodeljenim polom na rođenju, ljudi se pitaju, ‘Oh, pa kako to možeš da znaš?’ i kako sad oba da prihvatimo?”
U svom radu, pričala sam sa stotinu trans i ne-binarnih odraslih ljudi, od kojih neki nisu u potpunosti osvestili potrebu ili smogli hrabrosti da učine korak ka tranziciji sve do svojih 60-ih. Ništa, nijedno istraživnje ili podaci, me nisu ubedili više od prostog razgovora sa trans ljudima da oni znaju svoj rod, i da su na nekom nivou uvek znali. Trebalo im je celoživotno iskustvo da to provale, prođu tranziciju, de-tranziciju i onda na kraju ponovo tranziciju (kao što je to uradio jedan moj prijatelj). Ali to nije zato što se predomišljaju ili su zbunjeni. Kada trans ljudi imaju “obrnuti put” to je skoro uvek uzrokovano lošim odnosom koji dobiju tokom i nakon tranzicije, što od porodice prijatelja i kolega što od stranaca. U kojoj god državi da žive, koliko god da imaju godina, šta god da im je profesija i životno iskustvo, oni pričaju istu verziju iste priče. Izražavaju osećanja poput: “Oduvek sam znao/la, samo nisam znao/la da postoji reč za to” ili “Odrasla/ao sam znajući šta sam, ali svi su govorili da grešim” ili čak “Prvo sam se autovao/la kao gej, jer sam shvatio/la da bi bilo lakše za moje roditelje da progutaju da sam gej nego da sam trans”. Deca nisu premala da razumeju rod. Nisu zasigurno premala da čuju, razumeju ili intenalizuju poruke o rodu koje im sve vreme šaljemo, posebno nakon određenog vremena. Devojčice nisu previše male da razumeju poruke poput “tako se ne ponaša jedna dama” ili dečaci da usvoje poruke poput “ne želiš to – to je ženska boja”. Ustvari, što su mlađi, to im je um otvoreniji za razumevanje roda izvan binarnosti. I veće su šanse da usvoje poruke poput “igračke i boje nemaju rod”, ili “svi su dobrodošli da se igraju”.
Mit 2: Trans osobe su samo zbunjene i pokaju se kasnije u životu
Ovaj mit je veoma rasprostanjen, i ide u paketu sa etiketom “zbunjeni”. On podrazumeva ideju da su trans osobe namerno izopačene ili prevrtljive, i da “zavlače” i “varaju” druge, i to naročito iz zadnjih namera. (Poput ozloglašenog ali većinski nepostojećeg “predatora iz javnog toaleta”). Ovaj mit se uvrežio u ljudskim umovima i leži u osnovi diskriminacije i nasilja prema trans osobama. I ovaj mit je odgovoran za transfobiče “kazne za toalete” poput HB2 u Severnoj Karolini. Nadalje, ako su trans osobe zbunjene, očekivalo bi se da se to odrazi u podacima. Da na primer grupa trans osoba koja učestvuje u medicinskom istraživanju, kasnije prizna da su samo bili “zbunjeni”, možda bi mogla da se očekuje visoka stopa kajanja zbog tranzicije. Međutim studije koje su rađene na ovu temu, i podaci dobijeni iz istraživanja prosto ne ukazuju na narativ zbunjenosti/kajanja trans osoba koje su u tranzicji. Naravno uvek ima izuzetaka, ali brojne studije pokazuju da skoro nijedna trans osoba (samo 1-2%) nema kajanje nakon medicinske procedure tranzicije. I ponovo, što se tiče ovog malog procenta, moramo da uzmemo u obzir da je to zbog načina na koji trans osobe vide i tretiraju drugi nakon njihove tranzicije zbog čega žele “da se vrate nazad”. Nazad u komfor, sigurnost i prihvatanje od strane spoljnjeg sveta. Potrebna je nezamisliva hrabrost za tranziciju. Da ne pominjemo vreme. Postoje specifični koraci koje osoba mora da načini da bi dobila ohrabrujuću negu, poput podrške za hormonsku terapiju. Potrebno je da osoba ima već dugu istoriju lične terapije kod osobe specijalizovane za LGBTQ i rodna pitanja, a koja može da dokaze i dokumentaciju da je trans osoba iskusila rodnu disforiju. Tranzicija se ne dešava preko noći. Ne čak ni u jednoj godini.
Mit 3: Roditelji trans dece nameću deci trans identitet.
Govoreći iz iskustva, ništa nije dalje od istine. Ako ništa, većina nas neupućenih roditelja trans dece ima neki instinkt, ali mu se odupiremo svim silama, isključivo iz želje da zaštitimo dete – iz straha za fizičku bezbednost i zdravlje. Ali kada smo u toj naivnoj fazi, ono što još uvek ne razumemo je da oduzimanjem šanse našoj deci da izraze sebe autentično, zapravo samo pogoršavamo stvar. Mi ih time pripremamo za celoživotni osećaj srama i krivice, kao i osećajem kojeg ne mogu da se otresu da nešto nije u redu sa njima u srži i da to nešto treba da kriju od celog sveta. Na kraju, mi u ovom naivnom stadijumu ne kapiramo da životom u straju i odbijanju istine, mi njih zapravo guramo preko tanke linije između života i smrti. Jer baš ti trans mladi – oni koje roditelji ne podržavaju kod kuće – su oni koji počine samoubistvo. Leelah Alcorn je samo jedan primer. A mnogo ih je još. Istraživanja uporno pokazujua da trans deca čiji rodni identitet je podržan od njihovih roditelja žive srećno i zdravo kao svoji cis vršnjaci i vrašnjakinje. Sjajno je imati porodicu punu podrške, čak i neophodno. Ali nažalost, to nije dovoljno, jer postoji spoljašnji svet s kojim treba izaći na kraj, a to ponekad bude gadno.
Mit 4: Trans osobe traže pažnju ili pokušavaju da budu drugačiji
Bukvalno nema prednosti tranzicije ako zapravo nisi trans. I to ne mogu dovoljno da istaknem. U većini država trans osobe nemaju osnovnu pravnu zaštitu – zakone koji treba da štite pravo osobe na stanovanje, javni smeštaj, mogućnosti zaposlednja. U kulturi poput naše, koja bez po muke pokazuje cis ljude, trans ljudi (posebno ne-binarni ljudi) su često viđeni kao potpuno dno LGBTQ lestvice.
Nakon istraživanja šta biti trans nije, kako da definišemo šta jeste? To je pitanje koje bi zahtevalo novi članak, Ukratko, samo znati da je “tranrodnost” kišobran termin koji obuhvata oone koji nisu cis. Ne postoji jedinstven, definitivni način da se bude trans, kao što ne postoji jednistven i definitivan način kako da se bude cis. Za one koji zaista žele da razumeju šta znači biti trans, najbolji način da se nauči je čitanjem i potražnjom pomoći ili čitanjem ličnih iskustava iz prve ruke sa naloga onih koji su zaista trnas. I da uvek imamo na umu da je rodni identitet deo svačije slike o sebi. Ovaj identitet je ličan i unutarnji za svakog od nas. Mi svi imamo put roda kapirali to ili ne. Šta je vaš?
Prvi deo – Šta sve biti trans nije
Autorka: Martie Sirois
Izvor: Medium.com
Prevod: Teodora Savić
