Autor
Način na koji ulazimo u odnose sa romantičnim i/ili seksualnim partnerima ili partnerkama predstavlja bitno polje za analizu, jer ukazuje na naše odnose prema drugima, samima sebi, ali i u širem smislu, na čitave strukture koje utiču na odnose među ljudima. LGBTI+ populacija je, zbog svoje specifične društvene pozicije, često uspevala da razvija i održava netradicionalne forme odnosa. U ovom kratkom tekstu obradićemo pojam poliamorije i istražiti na koji način najrasprostranjeniji obrazac romantičnih i/ili seksualnih odnosa, monogamija, uspeva da održi svoju dominaciju.
Nemonogamija obuhvata širok spektar praksi od varanja supruge ili supruga, do svinginga. Pojam poliamorije je relativno nov i nepoznat, a oko njegove definicije još ne postoji potpuna saglasnost. Iako se pojmovi poliamorija i poligamija ponekad koriste kao sinonimi, često se pojmom poliamorija označava specifičan oblik nemonogamije koji je u relevantnom smislu drugačiji i sveobuhvatniji od praksi koje se podvode pod stariji, poznatiji i određeniji pojam poligamije. Poligamija je brak tri ili više osoba. Mada su poznati i vrlo retki primeri poliandrije (brak jedne žene sa dva ili više muškaraca), poligamija je zapravo najčešće poliginija (brak jednog muškarca sa dve ili više žena). Dakle, poligaman odnos, bilo u češćem ili u ređem obliku, je nužno bračan i raznopolan odnos. Za razliku od poligamije, poliamoričan odnos se može zasnovati i kroz neformalnu vezu zato što nije nužno povezan sa institucijom braka. Takođe, poliamoriju neke autorke i autori opisuju kao „postmodernu poligamiju“ zato što omogućava da budete u odnosu sa osobama istog roda, tako da se njime implicitno ne pretpostavlja heteroseksualnost partnera ili partnerki.
Svesni smo da je monogamija dominantan oblik odnosa, barem u Zapadnim društvima. Iako su prevare česte, većina ljudi koji varaju ne mogu se nazvati poliamoričnim. Poliamorija podrazumeva da nemate ništa protiv toga da i vaši partneri ili partnerke imaju još nekog pored vas. Zašto je monogamija toliko rasprostranjena, posebno imavši u vidu da su prevare česta pojava?
Adrijen Rič u svom tekstu Prisilna heteroseksualnost i lezbejska egzistencija ispituje predstavljanje heteroseksualnosti kao prirodne preferencije većine žena. Ona tvrdi da je heteroseksualnost zapravo nametnuta i održavana, odnosno da se na njenom održavanju radi danonoćno, kroz čitavu ideologiju heteroseksualne ljubavi. Od malena, žene su izložene indoktrinaciji o ljubavi kroz bajke, televiziju, reklame i druge sadržaje. Ne samo da su učene kako veza sa muškarcem treba da bude krajnji cilj i svrha njihovih života, žene su takođe podložne radu “univerzalne ideologije koja se tiče primata i nemogućnosti kontrolisanja muške seksualnosti” (Rich 1996: 134). Muška seksualnost se tretira kao nešto čisto biološki, što se ne može usmeriti ili kontrolisati, te se često i seksualno zloostavljanje koje žene trpe pravda tim argumentima. Rič ukazuje da je jedan od načina da se muškarcima osigura neometan pristup
ženama brisanje lezbejskog iskustva iz svih sadržaja:
“Pretpostavka da je većina žena ‘urođeno heteroseksualna’ stoji kao teorijski i politički
kamen spoticanja za feminizam. To ostaje održiva pretpostavka delom zato što se lezbejsko iskustvo briše iz istorije ili kategorizuje kao bolest, delom zato što se tretira kao izuzetak pre nego kao nešto svojstveno ženama, a delom zato što priznati da za žene heteroseksualnost nije preferencija, nego nešto što mora biti nametnuto, upravljano, organizovano, propagirano i održavano silom, je težak korak ako smatrate sebe slobodno i urođeno heteroseksualnim.” (Rich 1996: 135).
Rič ukazuje na potrebu da se heteroseksualnosti pristupi kao instituciji i da se preispita njeno prikazivanje kao preferencije ili izbora, a u lezbejskoj egzistenciji vidi rešenje i za napad na mušku dominaciju, zbog čijeg održavanja prisilna heteroseksualnost i postoji.
Iako se može reći da se u poslednje vreme, bar na Zapadu, izvestan broj minuta na televiziji, filmovima, reklamama itd. daje lezbejkama i da je lezbejstvo sve češće predstavljeno kao moguća opcija za žene, to se manje može reći za poliamoriju. Monogamiju možemo tretirati kao što Rič tretira heteroseksualnost, pre svega kao instituciju. Ona je takođe konstantno vođena, organizovana i propagirana, monogamni odnosi su predstavljeni kao prirodne preferencije i izbori većine ljudi. Pored toga, jedino se monogamne veze mogu ozakoniti i uživati izvesne privilegije. Budući da kroz većinu sadržaja vidimo samo monogamne odnose i da institucije afirmišu samo njih, dok je poliamorija nevidljiva i nepriznata, opravdano je iskoristiti doprinos Adrijen Rič kako bi se ukazalo na prisilnost monogamije i demistifikovalo predstavljanje monogamije kao preferencije. Rič kaže da najveći strah muškaraca nije to da li će “ženski seksualni apetiti biti njima nametnuti ili da li će žene želeti da ih udave i prožderu, već to da žene sveukupno mogu biti indiferentne prema njima, da će muškarcima biti dozvoljen seksualni i emocionalni – dakle ekonomski – pristup ženama samo pod ženskim uslovima” (Rich 1996: 134). Jasno je da Rič tvrdi da su muškarci ti koji profitiraju od prisilne heteroseksualnosti tako što osiguravaju svoj pristup ženama. Međutim, kome ide u prilog nametanje monogamije?
Kako nas kapitalizam veoma ograničava u smislu upravljanja našim vremenom i pre svega, količinom slobodnog vremena koje imamo, imanje više partnera ili partnerki čini se nemogućim i neodrživim. Monogamija se čini kao jedini način da se ostvari dublji romantično i/ili seksualni odnos unutar kapitalizma. Ukoliko bi ljudi poželeli da imaju takve odnose sa više partnera i/ili partnerki, dodatno bi osvestili manjak vremena, ali i resursa koje imaju. Takođe, monogamija, kao i njen propratni i destruktivni osećaj ljubomore, temelje se na ideji tretiranja drugih osoba poput stvari tj. svojine, koja je naša ili tuđa, u svakom slučaju nedeljiva. U monogamiji, ljubav se takođe tretira kao vid resursa, ona je viđena kao ograničena, odnosno, kao da, ukoliko je naš partner ili partnerka pruži nekom drugom, neće biti iste količine ljubavi za nas. Kako bismo otvorili put za nove vidove međuljudskih odnosa, ali i društvenu promenu, moramo osvestiti načine na koji su, čak i neke od stvari koje smatramo totalno prirodnim preferencijama, zapravo proizvod ideologije.
