Autor
To je bilo mnogo više od razgovora.
Čak i bez vokabulara kojim bih se izrazila, oduvek sam znala, u krajnju ruku da nisam strejt. Kao dete nisam (znala da sam) imala ne-hetero primere koje bih mogla da vidim i koji bi mi pokazali da nisam samo čudna i moja neidentifikovana osećanja su to uradila, zapravo, uklopila sam se bez identiteta. Sve te bolne i burne godine koje su nastavljale da teku sa strane, to je bio taj manjak rečnika i reprezentacije koji su postavili ton u osećaju nepripadanja do veoma skoro.
Odrasla sam u jednom veoma klasičnom mestu, nekoliko desetina milja od malog grada. Do šestog razreda sam pohađala katoličku, a zatim državnu školu. U srednjoj školi, bila su deca koja su znala šta je to kvir, ali niko nije javno iskazivao, još manje se bilo šta u vezi sa kvirom slavilo. Deca bi imala kvir osećanja, ali se nisu usuđivala da ih ispolje javno. Naravno, imala sam istopolne simpatije. Ali, napraviti bilo kakvu sugestiju na ne-platonski interes, iako sam mislila da se i one osećaju isto, izgledalo mi je kao otvaranje vrata životu koji bi eksplodirao. Izgubljeni prijatelji, masovno osuđivanje, ismevanje, izolacija, sramota.
Filmovi, TV serije, reklame, i sve ono čemu bi dete bilo izloženo svakodnevno je vrištalo hetereonormativom. Ove društvene alatke su ostavile celu frakciju u zajednici. Niste se identifikovali sa onim što se prikazivalo? Vaše postojanje je neispravno. Čudno je i pogrešno. Ne uklapaš se.
Naravno, ovo je ipak većina koju danas viđamo, ali bio je veliki porast u vidljivosti kvira kroz nekoliko godina unazad preko svih medija. Čak su i crtani filmovi uveli kvir likove. Prilika koju deca imaju da iskuse ne-hetero postojanje gradi njihovo prepoznavanje i njihov rečnik. Ne-hetero postojanje biva normalizovano. I ovo oplemenjujuće bogatstvo reči koje bi mogle da opišu skoro svaki seksualni identitet je kao kiseonik koji udišemo. Uklapam se. Moje postojanje nijepogrešno.
Sada, živeći u gradu gde su zastave duginih boja na glavnim magistralama tokom cele godine, rasprostranjenost izloženosti toga što se podrazumeva minimalnim,a to je seksualna orijentacija, je veoma često. Deca ne moraju toliko teško da pronalaze reprezentaciju i ekspresiju kvira. Sve dok imaš sredstva- kompjuter, Unitarnu crkvu, ili LGBT centar.
Čak iako dete odrasta u malom gradu, podrška i zajednica bi mogla biti makar onlajn pronađena.
Ovo je svet u kojem moja deca odrastaju, i ne bih mogla biti više ponosna. Moram da vidim u realnom vremenu koliki je jaz između izloženosti moje generacije u odnosu na ovu sadašnju koja lakše prihvata i menja perspektivu. Identifikacija u nekom kvir obliku je manje opterećujuća nego što je bila pre 30 godina za jednu mladu osobu. Malo je više svakodnevno, malo više obično. Kvir je danas tu.
Naviknuta tako da je pretežno hetero stil života glavna poruka koju dobijamo, napravila sam navike za moju decu kako bih pojačala kvir reprezentaciju u svim domenima njihovih života. Možda izgleda kao da je malo, i možda ovim strateškimalim koracima dajem previše na jačini, ali počeću sa Igrom života. Ne govorim uopšte u metaforičkom značenju, govorim o društvenoj igri. Ukoliko ste upoznati sa igricama, funkcionišu po veoma ograničenim i tradicionalnim socijalnim parametrima: obojeno-kodirani binarni polovi, podrazumevana i neprekinuta monogamija sa ženidbom, kao i automatizovana kupovina u kapitalističkom sistemu. Sve ove problematike kad stavim sa strane, još uvek dozvoljavam svojoj deci da igraju igru. Ali, kada ja igram, uvek uzimam partnere jedne iste boje. Roze i roze, ili plavo i plavo. Skoro, oni su iskazali to kao da sam napravila grešku: “Imaš dve roze”. “Da”, odgovorila bih, “dve roze se mogu venčati”. Nema ekplicitne potrebe izjednačavati boje sa rodom. Deca su bombardovana tim podelama svakodnevno.
Gledanje TV serije ili filmova sa svojom decom, takođe donosi dosta mogućnosti za iskazivanje važnosti kvir reprezentacije, bez obzira da li je pozitivnog, negativnog ili neutralnog tona. Oni su se navikli do sada. Par knjiga koje smo do sada pročitali i prirodne, ali strateške razgovore koje smo vodili, te mogućnosti ne podrazumevaju preterano mnogo rada i truda ni sa jedne ni sa druge strane. Iskazujemo i pričamo o stereotipima i koliko su oni loši, čak iako oni izgledaju potpuno površno. Ovo postaje druga priroda svih nas. Postali su poprilično zaljubljeni u ovo.
Nekoliko godina unazad, moj najstariji sin, koji sada ima 14 godina, spomenuo je u razgovoru da se njegova drugarica u odeljenju autovala kao bi. To nije bio fokus razgovora, samo relevantna informacija u kontekstu. To je bila fusnota. Implikacija toga da nije bitno je postavila vatromet u meni. Nije bio ogroman razlog, što je zapravo samo po sebi, ogroman razlog. Čvrst sam vernik toga da čak i najmanji pokreti mogu ostaviti traga na nesvesno. Ovaj process normalizacije time da se izloži ponovljenom radnji, je efektivan za kakav god društveni cilj da imate. Zvuči veoma manipulativno i proračunato. I jeste. Ali, to je moć koju možete iskoristiti za toliko dobroga. Takođe može zvučati kao da je potrebno mnogo truda, ali donosi toliko korisnih i pažljivih uslovljavanja koji poništavaju reku toksičnih socijalizacija kroz koje naša deca danas prolaze.
Isečak do dela autovanja…
Priča kako sam postala svesna da sam potpuno gej nije toliko relevantna za sada, tako da ću preskočiti do dela kada sam se autovala u razgovoru svojo deci. Da bih održala razgovor zrelim i lično ispravnim, odlučila sam da imam razgovore jedan-na-jedan sa njima. Želela sam da im dam šansu da imaju vremena da mi postave pitanja i podele misli i osećanja svojim tempom, bez uticaja tuđeg prisustva. Takođe sam želela da bude sve prirodno i nenametnuto. Ne “moramo da razgovaramo” energija. Znati koliko i koji tip informacija je svako dete moglo da podnese je bilo veoma važno u ovom procesu. Na primer, znala sam da je mojem najstarijem sinu potrebno vreme da procesuira informacije kako bi mogao da postavi pitanja i da bi vario sporo te informacije. Moj najmlađi, koji ima 9 godina sada, nije moralo da mu se olakšava. Takva mu je priroda. Veoma “go with the flow” tip deteta.
Moj najastariji sin i ja smo se vozili kolima ne sećam se tačno gde. Znao je da izlazim, ali nije znao sa kim izlazim. Pa, tako sam na ovom putu, ka gde god da smo išli, izjavila nonšalntno “Znaš to kako izlazim, zar ne? Pa, ne znaš ovo o meni, ali izlazim takođe i sa ženama”. (Do ovog trenutka još uvek nisam u sebi prihvatila da sam gej). Njegov odgovor je bio toliko jednostavan. Nešto tipa, “Oh, nisam to znao. Okej, kul”. Smislila sam drugu kovnerzaciju za kasnije, ali nije bilo potrebe da podstičem odgovor. Samo pustiti da stoji. Razgovor sa mojim najmlađim sinom nije dolazio na red dok nisam bila spremna da ih upoznam sa ženom koja je postala veoma posebna- dovoljno za mene da spojim sopstvene svetove. U iščekivanju ovog razgovora, sporadično bih je spomenula njima. Pričala bih o njenom psu, ili o njenim slučajnim komentarima o sitnim proizvoljnim stvarima I to je možda jedino bilo relevantno u toj situaciji. Možda bih spomenula film koji smo gledale ili mesto na koje bismo otišle zajedno. Postali su upoznati sa detaljima slike koju sam im slikala tokom vremena, tako da su imali osećaj kao da su je upoznali.
“Znate da je ona meni više od prijatelja…dopadamo se jedna drugoj”.
“Dopadate jedna drugoj, misliš, kao “držite se za ruke?”, to je bio moj najmađi sin.
“Da”.
“Okej, kul!”, onda je on verovatno pitao za ručak ili upoznavanje njenog psa. Više se i ne sećam.
Velika i mala slika su se spojile. Njihov veliki svet, u kome je biti kvir normalno i vidljivo, i njihov mali svet, gde je mamina veoma bliska prijateljica zapravo i više od toga, približili su se, i stvari su jednostavno imale smisla. Bez nervnih slomova, bez zbunjenosti, bez neudobnosti i stresa. Ništa nije bilo pogrešno i čudno. Uklopilo se.
Nedavno, moja mama, nećaka i nećak su došli kod nas na nekoliko dana. Dok smo mama i ja ležale u dnevnoj sobi, i dok su se moj najmađi sin i dvoje dece moje sestre igrali u drugoj sobi, pitala sam se naglas da li bi moja sestra povela diskusiju svojoj deci o tome da je njihova tetka Koko gej. Moja majka se nasmejala i rekla, “Pa, malopre sam otišla da ih proverim i igrali su Život”. “Stvarno?”. I baš tada, ti mali strateški koraci nisu izgledali mali uopšte.
Prevela: Teodora Savić
Autorka: Chloe Schwanz
Izvor: Medium.com
