Autor
Andrej Zavalei je kvir aktivista iz Belorusije, a u nastavku je njegov tekst o borbi za demokratiju i LGBTQ prava u Belorusiji.
“Imam svoju “pidor” porodicu. Na beloruskom (kao i na ruskom i ukrajinskom), pidor znači “peder”. To je uvredljiva reč. Znam da bi trebalo da koristim izraz “kvir” umesto toga- to je politički korektan izraz koji se koristi širom sveta. Ali, u homofobičnoj Belorusiji, osim među najprivilegovanijem delu LGBTQ zajednice, “kvir” ne znači ništa.
I tako, imam svoju “pidor” porodicu.
Tri “pidora” iz moje porodice su dočekali zoru novog dana na stepenicama apartmana u zgradi u rezidencijalnom delu Minska. Oni su se sakrivali od policijske brutalnosti koja vlada u mojoj zemlji od izbora koji su bili 9.avgusta.
Biti učesnik mirnih protesta ovih dana u Belorusiji znači biti meta nasilja, biti terorisan, pritvoren, napadnut, pretučen, povređen i ubijen na ulici ili mučen u zatvoru.
Ali, za moju “pidor” porodicu, to je sve na šta smo mi navikli. Borimo se za naša prava još pre izbora. Borimo se za prava tokom izbora. I borićemo se za naša prava nakon izbora.
Beloruska LGBTQ zajednica se suočava sa nasiljem svakodnevno. Vlasti nas isključuju iz javnosti,ignorišu naše problem, smeju nam se u lice kada pokušamo da ih adresiramo, I otvoreno nas progone.
Poslednji pokušaj registracije udruženja za LGBTQ ljude je bio 2013. Godine. Palata Pravde je odbila aplikaciju i Vrhovni Sud je potvrdio odluku, presuđujući da nema potrebe za pravljenjem takve jedne organizacije s obzirom da nema homofobije i da nas Ustav štiti sve podjednako.
Sledeće godine, arhitekta, Mihail Piščevski, gej muškarac napadnut je u Minsku. Bio je toliko pretučen da su hirurzi morali da mu odstrane 20% mozga kako bi ga spasili. Preminuo je 17 meseci kasnije.
Njegov napadač ga je nezvao “pederom”. Međutim, sudija je presudio da zločin nije imao homofobične motive, iako se napad dogodio ispred gej kluba.
Danas, moja “pidor” porodica pravi nevidljiv, ali kritički sadržajan material na protestima protiv predsednika Aleksandra Lukašenka.
Tokom pandemije koronavirusa postali smo volonteri, praveći plastične štitove, šiveći maske i dostavljajući ih do bolnica. Kasnije, boreći se za fer izbore, pridružili smo se kampanjama samostalnih kandidata. Delili smo informacije. Borili smo se za kampanju kandidatkinje iz opozicije, Svetlane Tikanovskaje.
Sada, kako Lukašenkov režim puca, bivamo pretučeni i pritvarani od strane policije uprkos tome što protestujemo mirno. Svakog dana dobijam vesti o aktivistima i članovima naše zajednice da su ih zatvorili i mučili u zatvoru.
Druge večeri nereda, bio sam ukratko odvojen od svoje “pidor” porodice. Odvojen od onih koje volim, suočio sam se sa redovima vojnih jedinica, šok bombi, suzavca i gumenih metaka. Zamalo sam bio povređen zbog bombe koja mi je bačena pred stopala. Bio sam dovoljno srećan da otrčim. Drugi nisu bili te sreće.
Kada razmišljam o tom događaju, prisećajući se straha, užasa i terora sa kojim sam se susreo, ne čini mi se kao neko posebno iskustvo. Imao sam isti osećaj nesigurnosti i ugnjetavanja mnogo puta pre.
Iz kojeg automobila će bandit bez uniforme skočiti i uhvatiti me?
Hoće li ovaj patrolirajući policajac na ulici da me uhapsi?
Da li sam pogrešio? Da li nisam ovde dobrodošao?
Da li sam kriminalac, da li sam osoba koju svi mrze?
Do ovog vikenda, nismo donosili zastave duginih boja na proteste. Za Vladu, to bi bila propaganda koja bi tvrdila da je ceo ovaj protest organizovan od strane Zapada, što je protiv naših “tradicionalnih porodičnih vrednosti”. Ali najviše od svega, znali smo da ako bismo doneli, većina naših saboraca ne bi bila toliko prijateljski nastrojena.
Još od izbora, ulesnicii su napravili grafite sa natipisom “bežite pederi”, zahtevajući Lukašenkovu ostavku, i proklinjući policiju, su ih nazivali istim izrazom. Specijalne jedinice su vikale “na svoja kolena pederi”, dok su udarali i hapsili mirne građane.
Čak je i popularni beloruski rok bend zamenio “OMOH” slova koja su na uniformama specijalne jedinice u “HOMO” kako bi ih uvredili.
Za sada, nismo kritikovali opozicione lidere da nisu bili dovoljno prijateljski i suportivno nastrojeni. Kasnije ćemo pregovarati o zakonskim poboljšanjima, ako je ikako moguće. Kada novi predsednik preuzme svoju kancelariju.
U zemlji sa tako depresivnim i frustrirajućim uslovima za LGBTQ ljude, odlučili smo da budemo strpljivi i kreativni.
Ali, ne možemo zaboraviti naš identitet. Mi uvek imamo dve zastave koje se vijore – jednu za demokratiju a drugu za našu “pidor” zajednicu. Zbog toga smo u nedelju, kada je desetine, ako ne i stotine hiljada ljudi izašlo na ulice, odlučili da ponesemo zastavu duginih boja sa nama. To je bio najveći protest do sada u Belorusijii, bila bi šteta da nismo.
Videli smo mnogo besnih pogleda, čak su nas neki ljudi ubeđivali da je sklonimo. Ali, uspeli smo da sa prošetamo ceo protest.
Kada se ovo bude završilo za druge, neće biti gotovo za nas. Kako pokušavamo da osmislimo strategiju relevantnog zagovaranja našeg lokalnog konteksta, iskustvo biti unutar totalitarnog sistema tokom 26 godina biće korisno.
Naše dugine zastave su izašle. Nećemo ih sklanjati sa strane.
Izvor: Politico.eu
Prevela: Teodora Savić
