Autor
Mnogi bi ocenili da je velika većina mejnstrim religija danas homo- i transfobična. Ova ocena je dosta površna, ali se može reći i delimično tačna ako bismo religiju posmatrali kroz rakurs verskih lidera tradicionalnih zajednica a koji su, u manjoj ili većoj meri, na određeni način autoriteti ili tzv. ovlašćeni tumači religije.
Rimokatolička crkva, istočne pravoslavne crkve, islam gotovo svih podvrsta, ortodoksni judaizam, pa i priličan deo protestantskih crkava… Veliki broj verskih autoriteta pobrojanih religija u najmanju ruku nema blagonaklon stav prema LGBT+ zajednici.
O tome kako se homofobija „podvukla“ pod kožu i zašto je toliko teško istisnuti je iz glavnih verskih tokova je tema za neki drugi tekst. Odnos LGBT+ ljudi i religije je duboko kompleksniji od šturog odbacivanja, a u gotovo svakoj se LGBT+ ljudi, istopolna ljubav, rodna disforija i druge teme obrađuju na određeni način.
Tako i u Talmudu. Ukratko rečeno, Talmud predstavlja „sabirni centar“ svih jevrejskih tekstova, misli i tumačenja i osnovna je baza za tumačenje jevrejskog zakona i teologije. Talmud ima dve glavne komponente – Mišnu (zapisanu Toru – Mojsijevo petoknjižje) i Gemaru (objašnjenje i tumačenje Mišne, kao i druge misli i uspostavljena pravila jevrejskih rabina i mudraca).
Talmud je podeljen na 6 delova, koji se nazivaju sederi, a svaki seder ima između 7 i 12 knjiga, koji se nazivaju traktati.
Šesti seder je za potrebe ovog teksta posebno interesantan, i on se u načelu bavi ritualnom i duhovnom čistoćom.
Kroz ovaj deo promiču dva pojma – tumtum i androginus. Tumtum u bukvalnom prevodu sa hebrejskog znači pokriven, i u pitanju su osobe čiji rodni identitet ni polne karakterstike nisu poznate. Poseban deo navedenog šestog sedera diskutuje o tome koje se humre (pravila, tradicionalno binarno podeljena na muška i ženska) primenjuju na tumtum, i odgovor rabinske literature je – posebna, izvedena iz strožih pravila iz binarne klasifikacije. Sa današnjeg aspekta deluje interesantno i iznenađujuće da rabini nisu pokušavali tumtume da ukalupe u binarni sklop, već su tumtumi bili sui generis, rod za sebe – pre oko hiljadu i petsto godina!
Talmud opisuje i androginuse, koji prema dostupnoj literaturi najverovatnije opisuju interseks stanja, odnosno stanja kada polne karakterstike jedne osobe ne pripadaju striktno muškoj ili ženskoj kategoriji, odnosno obema istovremeno.
U traktatu Jevamot mudraci insistiraju da se androginusima da poseban rodni status (koliko ovo revolucionarno zvuči u vremenu kada su hirurške intervencije nad interseks bebama i dalje učestale?!)
Glavna razlika između androginusa i tumtuma je u tome što je androginus kao osoba sa nekarakterističnim polnim karakteristikama kategorija za sebe, dok se za tumtume ne zna nužno, a Talmud takođe navodi da su oni nekada muškarci, a nekada žene. Savremenim jezikom govoreći, rodno fluidna bića.
Debata o interseks stanjima seže i dalje – te se tako u jednom odeljku Talmuda dotakla i za prvog čoveka Adama. Iz traktata Berešit iz 6. veka poznata je debata između dva rabina – Šmuela i Jermijahua – o tome kako je Adam stvoren. Rabin Šmuel zastupa tezu da je Adam bio androginus i da je stvoren kao dvorodno biće sa dve strane! Njih dvojica su tada vodili interesantnu debatu oko rebra iz kog je stvorena Eva, jer je vrlo moguće da to nije rebro – pošto u Bibliji piše da je Eva stvorena micelotav, iz korena reči cela, koja kasnije u Bibliji ne označava rebro, već stranu! Tako rabin Šmuel zastupa tezu da je Bog od dvorodnog Adama izdvojio stranu i tako stvorio Evu.
I za kraj, interesantno je reći da se kroz mnogo traktata kasnije u Talmudu raspravlja vrlo detaljno i na praktičnim primerima oko toga šta se primenjuje za tumtume, a šta za androginuse, i u kojim situacijama. Do toliko sitnih detalja da rabini razmatraju šta se dešava kada tumtumu bude uočen testis, da li se androginus obrezuje ako je muški polni organ uočljiv, primenjuje li se zapovest razmnožavanja na tumtume…
Ali, ni u jednom delu se postojanje njihovih identiteta nije negiralo niti smeštalo u isključivo binarne šeme.
