Autor
Nastavak prvog dela
Kuburenje društva s TIRV zajednicom
Kolektivna kulturološka promena svesti je toliko suptilna da je ne možemo detektovati u stvarnom vremenu dok se ne osvrnemo pet, deset, petnaest godina unazad i kažemo, „Ovo pre pet, deset, petnaest godina nismo mogli da zamislimo.“ Tako je sa svakom borbom za jednakost, protiv rasizma, protiv homofobije i tako će biti, kada se društvo dovoljno osvesti za prava TIRV (trans, interpolne i rodno varijantne) zajednice – i za TIRV osobe kojima cis ljudi i dalje samouvereno govore ko su, kako treba da izgledaju, gde da se kreću i kako društveno da budu regulisane u sportu, pravnom sistemu koji ih zakonski ne prepoznaje i medicinskom sistemu koji im nameće sterilizaciju što je jasan primer kršenja osnovnih ljudskih prava. Globalna intersekcionalna edukacija kroz primere koji objašnjavaju kako je borba za trans oslobođenje povezana sa cis ženskim oslobođenjem, rasizmom, telesnom autonomijom, antifašizmom, etc. približava ljude tom osvešćivanju da u svoje borbe moraju uključiti i TIRV osobe jer iako čine mali deo populacije samo njihovo postojanje predstavlja argumente protiv svih stvari koje nedostaju da se borba ojača i učini legitimnijom.
Danas ne biste udostojili razgovore o cis ženama koje vode cis muškarci, razgovore o crncima koje vode belci, a opet se toliko rasprava vodi o TIRV osobama i to upravo na gore pomenute teme: ko su, gde je cis ljudima prihvatljivo da postoje i kako da izgledaju, kakvu zdravstvenu zaštitu smeju imati i biti društveno regulisane/kontrolisane. Sledeći put kada vidite i/ili čujete razgovor o tome prvo razmotrite format. Da li TIRV osobe zastupaju sebe ili neko govori u njihovo ime? Ko su sagovornici? Kakva je tema razgovora tj. da li se radi o validnosti TIRV postojanja i pravu na jednakost jer to nisu rasprave koju biste torelisali u bilo kom gore navedenom primeru: cis muškarci-cis žene; belci-crnci). Globalni mejnstrim otpor je buknuo ne kada su trans osobama počeli da oduzimaju i oduzeli osnovna ljudska prava i telesnu autonomiju već kada su prešli na cis žene (a samim tim i ljude iz TIRV zajednice koje to obuhvata) i zakone o anti abortusu koji kontrolišu njihovu telesnu autonomiju. Tu je lekcija koja mora biti naučena i zapamćena.
Vidi šta ja umem iliti kompenzacija u obliku ‘VEĆI OD ŽIVOTA’
Kao autovana i u nekoj meri vidljiva trans aktivistkinja povremeno me kontaktiraju ljudi koji tek ulaze u tranziciju, nisu dugo u njoj ili tek razmišljaju da uđu. Prvo primetim strah od nepoznatog životnog poglavlja čija je, jedna od osnovnih komponenti, preplavljujući teret od očekivanja da znaju sve o feminizmu, političkoj korektnosti, intersekcionalnosti, da imaju svaki kontra argument za sve anti trans komentare. Korisno je napraviti razliku. Ne treba im ništa od toga da bi bili validni i pripadali zajednici ali može biti korisno da se osnaže, dekonstruišu sve ono što se ne primenjuje na njihov život, a što su naučeni da su činjenice i da nauče iz početka šta je realnost njihovih života i kakve sve slobode imaju samim svojim postojanjem za koje treba da se bore ako već nisu propisane zakonima država u kojima žive.
Nije pravedno od TIRV osoba očekivati da znaju sve te stvari, da budu stručnjaci o endokrinologiji, psihologiji, sociologiji, istoriji lgbt+ pokreta, intersekcionalnom feminizmu. Sve ove grane moraju biti primenljive na njihove identitete, a tih TIRV specifičnih resursa i informacija je tako malo van rada autora i stručnjaka iz LGBT+ zajednice da brzo shvatimo kako cis-het ljudi iz ovih oblasti koji rade sa nama u najboljem slučaju tek uče, a u gorem slučaju pokušavaju da nas shvate kao da smo cis-het ljudi.
TO da moramo da znamo sve to da bi opravdali svoje postojanje je samo još jedan oblik nerealističnog standarda da je preduslov za prihvatanje lgbt+ ljudi taj da moramo da zadivimo cishet populaciju u modi, senzacionalizmu, znanju, sposobnostima, da u neku ruku budemo veći od života i razviti nadljudsku otpornost na društvene pritiske kako bi društvo privoleli na onaj prvi korak ka prihvatanju koji glasi: „Pa dobro, nisu kao mi ali vidi šta sve umeju.“ Posledica tog prvog koraka za koji se borimo je da našu vrednost stavljamo u ono za šta smo sposobni, a ne u ono što jesmo i tako, nikada dovoljni, uvek imamo potrebu da se dokazujemo. Do sada taj korak u borbi za ravnopravnost se čini neminovan (iako to mnogi rade iz ličnih pobuda, ne da uveličaju sliku zajednice) jer nam mejnstrim društvo ne pomaže u ravnopravnosti. Da pomaže u medijima bi, osim kriminalne i senzacionalističke predstave gotovo isključivo trans žena, postojala i prezentacija velikog broja trans žena koje su uspele da naprave uspešne karijere (glumice poput Dominique Jackson, režiserke poput sestara Vakovski, književnica poput Suzan Strajker), postigle značajne uspehe u svojim poljima i izumele otkrića koja su unapredila društva (poput naučnice i inženjerke Lynn Ann Conway).
Ono što opresiju zajednice čini podnošljivom je manjak svesti, znanja i resursa. Ljudi koji pripadaju LGBT+ zajednici ali se ne identifikuju kao njen deo ne žele da znaju, da se uključe, informišu i osnaže jer bi onda morali da učine nešto povodom toga. Kada se osnažimo slabost i kompromisi postaju nepodnošljivi. Deo procesa samoprihvatanja su etape otkrovenja toga kakvi bismo bili da smo odrastali u društvima koja su odmalena brinula o nama, a onda i koraci ka učešću u borbi za takvo društvo za sebe i LGBT+ generacije koje dolaze. Borba je spora ali pravi pomak. Vidim mlađe generacije koje su osnažene i koje žive slobodnije ali kojima treba podrška i vidim kada se mi oslanjamo na njih i vidim kada se one oslanjaju na nas.
