Autor
Ja nisam odavde
Kada sam se autovala porodici kao trans žena jedna od prvih stvari koje sam čula bila je: „Treba da odeš odavde. Nisi ti za ove prostore“, što nije bilo daleko od istine jer danas, u zemljama Balkana, iako ja pričam na srpskom, ljudi mi se često obraćaju na engleskom kao da imaju poriv da me izmeste sa ovih prostora, ne samo zbog mog rodnog identiteta već i rodne ekspresije i izgleda. Smatraju me strankinjom, turistkinjom u sopstvenoj zemlji.
Često sam pričala sa mlađim trans osobama koje imaju za cilj da odu iz Srbije. Kažu mi kako su otišli u inostranstvo i odmah se osetili bolje, zdravije, ukratko iskusili su normalan život čim su promenili sredinu što i sama osetim kada odem iz zemlje čak i kada odem u netolerantniju sredinu od Srbije. To olakšanje koje osećamo u drugim zemljama sastoji se u sledećem: pritisak opresivne okoline na koju smo navikli popusti i nestane društveni nadzor naših tela, dozvolimo sebi autentičnu rodnu ekspresiju, nestane potreba da se prezentujemo u skladu sa patrijarhalnim očekivanjima da bismo bili bezbedni kao i strah od toga da budemo autentični.
Do tog trenutka ne shvatamo da zapravo ne znamo kako bismo se osećali da živimo u zdravijem i prihvatljivijem društvu, kako bismo živeli i koliki je naš potencijal što može imati za posledice da, nesvesni boljih alternativa, naši stavovi postanu autotransfobični/homofobični, etc., da bismo se prilagodili okolini i preživeli. Neki ljudi se distanciraju od zajednice jer žele samo da se uklope u društvo i pobegnu od svih društveno neprihvatljivih delova svog identiteta ( npr. kod trans žena skrivanje bilo koje fizičke karakteristike koja odaje njihovu transrodnost dok je ne prilagode društvenim standardima ili represija feminine rodne ekspresije kod dok ne počnu da pass-uju – budu percipirane kao cis žene – i feminina ekspresija postane prihvatljiva) tako da pređu iz jedne opresije (onu koju doživljavaju u pred tranzicionom periodu) u drugu, samonametnutu represiju (post tranzicioni period kada pass-uju ali nisu autovane jer se stide svoje transrodnosti i tada se može desiti da odu tako daleko da prihvate i zastupaju društvene transfobične argumente kao svoje koje su u skladu sa npr. biološkim esencijalizmom time da naše fizičke karakteristike određuju naš rod koji sme biti samo cis muški i cis ženski).
Ono što opresiju čini podnošljivom i podstiče auto transfobiju je manjak svesti, znanja i resursa i to je u značajnoj meri razlog zašto ljudi odbijaju da se uključe u borbu za svoje postojanje kroz edukaciju i povezivanje sa ostatkom zajednice. Onda bi morali da poduzmu nešto povodom toga. Što su osnaženiji ćutanje i nedelovanje postaju nepodnošljiviji. Neki ljudi će dugo oscilirati između svoje prirode i stavova koje su preuzeli radi preživljavanja što predstavlja život u otporu, a otpor je tu da ih zaštiti od (društvene) pretnje ali i sputa od (sopstvene) autentičnosti koje ih je društvo naučilo da odbace iz straha. Jedan citat od Alok Vaid Menona koji glasi: “Naučeni smo da se bojimo samih stvari koje imaju potencijal da nas oslobode“, odnosi se na sve ljude ali savršeno akcentuje ovaj primer unutar zajednice. Drugi citat je pitanje: “Koji feminin deo sebe ste morali da uništite da biste preživeli u ovom svetu?“ Ja sam lično morala da ubijem dobar deo sebe i još nisam sigurna koliko od toga je moguće reanimirati.
Postoji jedan stvaran stereotip o LGBT+ zajednici koji je direktna posledica štetnog društvenog uticaja koji ima efekat konverzivne terapije. Stereotip glasi da tek u 20-im i 30-im počinjemo da živimo, proživljavamo detinjstva i odrastamo onako kako smo trebali godinama ranije, po prvi put se zaljubljujemo slobodno, nosimo sa mnogim emocijama koje nismo obučeni da regulišemo na zdrav način, isprobavamo garderobu i šminku u istraživanju svog rodnog i seksualnog identiteta koju cis-het društvo smatra provokativnom i problematičnom što može isprovocirati nasilje i diskriminaciju nad LGBT+ zajednicom. Društvo tako kažnjava zajednicu za štetu koju joj je već nanelo, nesvesno koliku ulogu je imalo u tome da je oblikuje. U tome se vidi pravi značaj koju sama zajednica može imati za pojedince. Može im pružiti siguran prostor da istraže i ponovo se povežu sa stvarima koje su bili primorani da odbace što je često psihološki turbulentno iskustvo i mogu naći podršku u ljudima iz zajednice koji razumeju taj proces, dok se hvataju u koštac sa njim i svim turbulencijama koje to podrazumeva.
Dok cis-het društvo ima smernice, pravila i podršku tokom odrastanja, lgbt+ zajednica je prepuštena sama sebi i saveznicima za sve od psihološke podrške, seksualnog obrazovanja, izabrane porodice, jezika koji služi da opiše naša iskustva i postojanje. Cis-het deca će dobiti društvene instrukcije o svakom aspektu odrastanja dok će se ljudi iz LGBT+ zajednice od malih nogu učiti da je to što jesu i osećaju pogrešno/loše/neprihvatljivo. Ja sam mišljenja da to treba nazvati pravim imenom, a to je društveno prihvatljiva seksualna i rodna konverzivna terapija koja i tokom odrastanja i tokom odraslog života ostavlja stvarne posledice po naše psihičko i fizičko zdravlje što za sobom vuče potrebu za LGBT+ specifičnom psihološkom podrškom ali i podrškom u drugim sferama društva.
Kao odgovor na netolerantno društvo postajemo preterano rezilijenti, a kao odgovor na rezilijentnost stvaramo sigurne prostore u kojima vežbamo da budemo ponovo ranjivi. Sigurni prostori ne postoje ako ih sami ne stvorimo, a za to služi zajednica.
Ovde recimo za kraj može da se doda Da se zna! koji pruža usluge psihološke podrške, chat sa psihologom i nz da li imate još neki vid podrške.
Drugi deo pročitajte ovde.
