Autor
Iako je nasilje u intimnim i partnerskim odnosima svakodnevnica jedne četvrtine[1] pripadnika i pripadnica LGBT zajednice a tokom pandemije COVID19 se taj broj udvostručio[2], ono nije tema o kojoj možemo relativno lako, ali i tačno, da se informišemo.
Nasilje u intimnim i partnerskim odnosima je definitivno nešto što se dešava i nešto o čemu se s vremena na vreme i govori, ali na način da se o njemu šapuće u našim krugovima što dovodi do toga da informacije o nasilju, prenošene od usta do usta i svedene u krajnjem obliku na puki trač, jako često rezultiraju stigmatizacijom onih koje/i nasilje doživljavaju umesto do podizanja kolektivne svesti o ovom problemu i formiranja jasnih mreža i mehanizama podrške sa ciljem da problem nasilja rešimo.
Nasilje u LGBT vezama će takođe retko naći put ka medijima – a čak i kada se nađu u medijima, o njima će se izveštavati senzacionalistički i na način da raspiruje mržnju na LGBT zajednici i njenim pripadnicama i pripadnicima.
Način na koji se ophodimo prema nasilju, bilo da to činimo s poštovanjem i empatijom prema osobi koja ga je doživela ili ga banalizujemo kao trač, jeste naša lična odluka ali je takođe oblikovana i činjenicom da u realnosti nemamo modele odgovornog i empatičnog odnosa prema ovoj temi koje bismo pratile/i i primenjivale/i.
Iako se #MeToo pokret probio u mejnstrim pre više od pola decenije, on nije u dovoljnoj meri obuhvatio i nasilje u intimnim i partnerskim odnosima između pripadnika i pripadnica LGBT zajednice na globalnom planu, a tek ne na lokalnom, odnosno, nacionalnom. Jednostavno, u Srbiji se o intimnom i partnerskom nasilju ne govori, a pogotovo se ne govori kada se ono dešava u okviru LGBT zajednica. A ako o problemu ne govorimo, onda ne možemo ni da krenemo sa njegovim rešavanjem.
Između stigme i nevidljivosti
Kada promišljamo o razlozima, odnosno, preprekama, da o nasilju u intimnim partnerskim odnosima govorimo češće i da, u skladu sa tim, formiramo mreže podrške i unutar ali i izvan LGBT zajednice, možemo govoriti o (barem) pet najčešćih razloga. Važno je da osvestimo da se ovi razlozi ne kriju u ličnim odlikama pojedinke ili pojedinca koji nasilje preživljavaju ili u nekoj unutrašnjoj dinamici LGBT veza, već se nalaze na preseku okrivljivanja žrtve i homofobije.
Zašto o intimnom i partnerskom nasilju znamo tako malo?
Nasilje u intimnim i partnerskim odnosima je dugo bilo deo svakodnevnice koji se nije problematizovao, ne samo na našim prostorima, već globalno. I ne, ovde nije reč samo o pedesetim godinama dvadesetog veka, već o bliskoj prošlosti, kada smo različite oblike nasilja imale/i priliku da vidimo kao “simpatičan dokaz zaljubljenosti”, u romatičnim komedijama u kojima bi glavni lik proganjanjem došao do prave ljubavi, ili u sitkomima, kao “najnormalnija stvar između dvoje ljudi koji se vole”, u kojima je dinamika između glavnih likova bila takva da se odnos bazira na međusobnim uvredama i podbadanjima, koje se smatraju duhovitim. Bez obzira na našu seksualnu orijentaciju, ovaj model smo nekritički usvajale/i, te su nam određene forme nasilja, poput psihološkog nasilja, pa čak i seksualnog, jer nepoštovanje tuđih granica često doživi svoj vrhunac u seksu kada se DA pregovara, prihvatile/i kao nešto normalno.
Iako izuzetno retko, zadnjih nekoliko godina možemo videti i druge, neheteroseksualne, partnerske modele u popularnoj kulturi. Ali, nije dovoljno samo snimiti seriju ili film u kojima će biti, na primer, lezbejski ili gej par – potrebno je da ti likovi budu u zdravom a ne patološkom odnosu. Nedostatak modela neheteroseksualnih parova čije veze neće biti bazirane na patnji, proganjanju, psihološkom nasilju i manipulaciji, pa čak i u meri da se veze završavaju samoubistvom, dovodi do toga da mlade LGBT osobe ne znaju kako zdrava LGBT veza izgleda.
Kako stigma “radi” kada je reč o intimnom i partnerskom nasilju između istopolnih parova?
Bivanje u istopolnom odnosu ne znači da će dominantni heteronormativni obrasci nasilnih odnosa iščeznuti čarobnim štapićem u duginim bojama. U biti nasilja leži kontrola i ideja da smo, iz nekog razloga, mi superiorni u odnosu na osobu kraj nas, te da imamo pravo da je, kroz kontrolu, “prevaspitamo”. Ova patrijarhalna dinamika muško-ženskih odnosa se može desiti i između dve žene ili dva muškarca. I dešava se.
Ali baš zato što se dešava između dve žene ili dva muškarca, pri čemu se njihovi odnosi u širem društvenom kontekstu posmatraju kao “devijantni”, stigma će raditi na način da o nasilju ćutimo. Prema podacima[3] iz 2018. godine, skoro 50% građana Srbije smatra da je LGBT bolest koju treba lečiti a čak 2/3 smatra da je LGBT orijentacija štetna za društvo.
Ako znamo da živimo u društvu koje nas ne vidi kao osobe, jer se svaka i svako od nas mnogo više od nečije intimne partnerke ili partnera, već nas dehumanizuje svodeći nas samo na taj aspekt našeg života i manje ili više otvoreno pokazuje neprijateljstvo prema nama samo zbog naše seksualnosti, neretko nas smatrajući bolesnima ili štetnima po društvo, o nasilju koje preživljavamo ćemo ćutati, kako ne bismo bili, u vrlo ranjivom stanju, dočekani sa još jednim oblikom nasilja, temeljenim na homofobiji.
Strah od autovanja bez pristanka
Gore pomenuta stigma je potkrepljena i strahom od nasilnog autovanja, jer ako odlučimo da govorimo o nasilju, mi ćemo se autati. I ovo je najvažnija razlika između partnerskog i intimnog nasilja u heteroseksualnim vezama i onog u LGBT vezama – dok se strejt ljudi plaše nasilnika koji su počinili konkretno nasilje u odnosu, LBGT ljudi strahuju i od nasilja celog društva, zbog homofobije.
Jer dok za neke pripadnike i pripadnice LGBT zajednice autovanje ne predstavlja problem već je čin lične osnaženosti, za druge autovanje može uticati negativno na različite aspekte kvaliteta života.
Za neke LGBT osobe nevoljno autovanje može značiti da ostanu bez krova nad glavom, ako su njihovi ukućani homofobični, ili da budu izopšteni iz svojih zajednica, pogotovo ako dolaze iz manjih mesta. Takođe, autovanje bez pristanka može negativno uticati i na naš ekonomski položaj – prema podacima iz istraživanja “Dostojanstvo na radu” čak 27% građana i građaniki ne želi da ima kolege LGBTI orijentacije, a skoro ⅓ LGBTI osoba (28%) je doživelo diskriminaciju prilikom zapošljavanja. I na kraju krajeva, homofobija može iz diskriminacije dosegnuti i do otvorenog fizičkog i seksualnog nasilja, koje se temelji na ideji “prevaspitanja” jer seksualnost vidi kao stvar ličnog izbora, a ne kao integralni deo onoga što svaka osoba jeste.
Zbog svih ovih razloga, odluka o autovanju predstavlja izuzetno ličnu odluku, koja ne treba biti doneta pod pritiskom spoljnih faktora, a pogotovo ne u situaciji nasilja, već nakon pažljivog promišljanja o našim emotivnim, psihološkim, socijalnim ali i materijalnim i finansijskim resursima, kapacitetima i potrebama.
Pravno, ti (ne) postojiš…
Međutim, čak i onda kada smo autovani samovoljno i kada odlučimo da nasilje prijavimo nije isključeno da će nas dočekati institucionalni zid. Sa jedne strane, mi nasilje prijavljujemo pojedincima i pojedinkama, koji mogu biti profesionalni i ne diskriminisati nas, ali isto tako mogu biti homofobični pri čemu će profesionalnost izostati. Ali čak i da su najdivniji ljudi na svetu koji nas neće ponovo viktimizovati, pitanje je koliko će zaista i moći da nam pomognu i tu se nalazi druga strana ovog problema – istopolne zajednice nisu prepoznate zakonom kao partnerske zajednice, što znači da se na njih ne primenjuje Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, osim u slučajevima kada je nasilju prethodio zajednički život[4].[3]
Šta ovo znači za sve one LGBT osobe koje ne žive sa svojim partnerima ili partnerkama?
- Ovo znači da prilikom prijave nasilja nećemo sarađivati sa policijskim službenicima i službenicama koje/i su posebno obučeni za rad u slučajevima partnerskog i intimnog nasilja
- Ovo znači da nećemo imati podršku Centra za socijalni rad prilikom pokretanja i tokom postupka
- Ovo znači da neće biti izvršena procena bezbednosnog rizika (ako nasilnik/ca poseduje oružje, preti ubistvom ili samoubistvom, mentalno je bolestan ili zloupotrebljava psihoaktivne supstance i sl. rizik od ponovljenog nasilja je veći)
- Ovo znači da nasilnici i nasilnice neće dobiti hitnu meru zabranu prilaska i kontakta
- Ovo znači da nećemo imati pravo na besplatnu pravnu pomoć, kao ni pravo na individualni plan zaštite i podrške čiji je cilj da nam se pruži psihosocijalna i druga podrška radi oporavka, osnaživanja i osamostaljivanja
- Ovo znači da nećemo imati pravo na sigurnu kuću i sklonište od nasilja, već ćemo biti prinuđene/i da se oslanjamo na lične mreže podrške
- Ovo znači da ćemo, u slučaju lakših telesnih povreda, morati same i sami da angažujemo (i platimo) pravnu pomoć i pokrenemo postupak kroz građansku parnice
… kao ni organizovane mreže podrške!
A kada je nasilje stigmatizovano, kada ne umemo da ga prepoznamo, kada smo pravno nevidljive/i, nedostatak organizovanih funkcionalnih i dostupnih mreža podrške je istovremeno i uzrok i posledica ćutanja o nasilju u intimnim i partnerskim LGBT odnosima. Ako smo pravno nevidljive/i, to sa sobom povlači i nedostatak javnih, besplatnih i svima dostupnih servisa za pomoć i podršku u situacijama nasilja, poput skloništa, pravne pomoći ili psihosocijalne podrške, bez obzira na to da li se radi o institucionalizovanim servisima ili vaninstitucionalizovanim, jer se i oni finansiraju u nekoj meri iz budžeta Republike Srbije.
U praksi ovo znači da u Republici Srbiji ne postoje licencirani i specijalizovani SOS telefoni koje mogu nazvati LGBT osobe sa iskustvom partnerskog ili intimnog nasilja. Zapravo, ne postoji ni telefon, jednina. Takođe ne postoje ni sigurne kuće ili drugi institucionalizovani vid skloništa od partnerskog nasilja.
Dobra stvar je da postoje organizacije, ali njihov broj nije velik i nepravilno su geografski raspoređene, najčešće se nalazeći u većim gradovima. Imajući u vidu da su LGBT osobe iz malih mesta u unutrašnjosti najranjivije, zbog malih sredina, ekonomski nepovoljnijeg položaja i izraženije homofobije, postavlja se pitanje koliko su im servisi ovih organizacija dostupni. Dostupnost servisa zavisi od finansijskih sredstava, koja, sa sve većim zaokretom u homofobiju i udesno, izostaju.
Kako prevazići ove prepreke?
Pa ipak, iako situacija deluje otužno, ne smemo izgubiti iz vida da svaka od ovih prepreka može biti prevaziđena uz zajednički napor. Podrška je važna, a za osobu u situaciji nasilja je ključna. I ovde seksualnost zaista nije važna – bez obzira da li dolazimo iz LGBT zajednice ili smo strejt, svako i svaka od nas može da pomogne.
Kako?
- O nasilju možemo da razgovaramo
- Možemo da rušimo stigmu koja prati pripadnike i pripadnice LGBT zajednice
- Možemo da pokažemo empatiju i podršku pripadnicima i pripadnicama LGBT zajednice koji prolaze ili se oporavljaju od nasilja
- Možemo da ponudimo svoje resurse, svoje vreme, znanje i veštine, koji mogu pomoći onima u situcaiji nasilja ili oporavka od nasilja
- Možemo zajedno lobirati da se zakon promeni i prepozna istopolne parove kao vanbračne partnere jer to nije samo pitanje papira ili braka, već zakonskih prava koja proističu, kao što je pravo na zaštitu od nasilja u intimnim i partnerskim odnosima
[1] NCAVP. 2016. Lesbian, Gay, Bisexual, Transgender, Queer, and HIV-Affected Intimate Partner Violence in 2015 – A report from the National Coalition of Anti-Violence Programs. New York: New York City Gay and Lesbian Anti-Violence Project.
Centers for Disease Control and Prevention. 2010. National Intimate Partner and Sexual Violence Survey (NISVS): 2010 – Findings on Victimization by Sexual Orientation.
[2] Human Rights Campaign Foundation. 2020. LGBT Intimate Partner Violence and COVID-19.
[3] Milanović Marko i Mladen Antonijević Priljeva. 2018. DOSTOJANSTVO NA RADU Istraživanje o položaju LGBTI+ osoba u oblasti rada i zapošljavanja. Beograd: Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS.
[4] Stav 3 člana 3 Zakona o sprečavanju nasilja u porodici definiše nasilje u porodici na sledeći način – Nasilje u porodici, u smislu ovog zakona, jeste akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se učinilac nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu ili prema licu sa kojim je krvni srodnik u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do drugog stepena ili sa kojim je srodnik po tazbini do drugog stepena ili kome je usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj ili prema drugom licu sa kojim živi ili je živeo u zajedničkom domaćinstvu. Advokatica koja je imala slučajeve nasilja u istopolnom odnosu, a koja je konsultovana prilikom pisanja ovog teksta, navodi da je slučajevi procesuirani u skladu sa ovim zakonom zbog poslednjeg, i dodatno istaknutog, dela zakona. U tim slučajevima, odbijanje procesuiranja je protivno zakonu, ali se pitanje postavlja šta se dešava sa svim onim parovima koji ne žive zajedno?
l
