Autor
Ne znam, ne mogu, ne zanima me – najčešće su varijante odgovora koje čujem od gej ljudi kada pomenem odlazak na Pride ili, ne daj Bože, neki konkretniji angažman u borbi za prava LGBT populacije. Dakle, manjine kojoj i sami pripadaju.
Odavno ne propuštam nijednu šetnju. Prvu, krvavu paradu 2001. sam preskočio jer sam još uvek mozgao gde ću, šta ću i kako ću sa svojim seksualnim identitetom. Ne zamerite mi, ikser sam, potomak bumera, dete kojem su babe govorile – Ne smej se, plakaćeš! Pripadnik generacija koje su plašili svim i svačim. Navikavanje na strah i kaznu bile su najvažnije lekcije našeg odrastanja.
Te 2001. radio sam na televiziji, na desetom spratu Beogradjanke. Kolege reporteri su, takodje mladi i neiskusni, donosili snimke sa terena. Znojavi kamermani su se delili u dve grupe. Jedni na brzinu “istovaraju” materijal montažerima žureći da se što pre vrate na mesto krvavog obračuna sa golorukim gradjanima. Drugi se pravdaju opasnošću i odbijaju da privire napolje. Moj zadatak je bilo izveštavanje iz studija. Gledao sam snimke. Jedno mi nije bilo jasno. Zašto tabadžije sa palicama viču – Srbija, Srbija!
Tih, prvih godina tek rodjene, krhke demokratije, svi smo bili naivni. Od progresivnog dela političkog establišmenta do običnih ljudi koji su verovali da odlaskom Milosevica boljim vremenima ništa ne može stati na put. Ubrzo su stvari postajale jasnije. Na sve tragičnije i tragičnije načine. Sa kulminacijom, 12.marta 2003.godine. Do tada sam već shvatio da postpetooktobarska Srbija nije bitno drugačija od one s početka osamdesetih, kada je bibliotekama harala “Knjiga o Milutinu”, kada su paraistorijski romani Vuka Draškovića smatrani remek delima, kada mi je ćale išao 1989.godine na Gazimestan na prostačku orgiju sveopšteg narodnog budjenja (kasnije je zbog preskakanja nekog zida bio kažnjen meniskusom jer karma je kučka ali pravedna, mada se i on u narednih godinu, dve rasanio od svesrpske bajke), kada je keva uzalud po komšiluku lobirala za Ante Matkovića, kada sam 1993.godine izlazio u grad sa 50 feninga u dzepu (cena jedne espreso kafe). To je Srbija strejt muškaraca, zadrtih glava porodice, identiteta izgradjenog na osnovu onog što im piše u ličnoj karti. Srbin, pravoslavac, unuk, sin i otac, heteroseksualac, gospodar kućnog praga i žene nad kojom suvereno dominira. Sve drugo, bilo šta drugačije je atak na taj identitet. Srpski identitet. Na poluge nacionalizma i patrijarhata. Zato su polurvoluirani mozgovo verovali da premlaćivanjem gejeva brane svoju zemlju. U to veruju i danas.
Sećam se 2011.godine kada su nas panduri razvozili u zabačene delove grada nakon šetnje jer su grupe huligana, sve samo ne spontano okupljenih, bile rasporedjene svuda po centru. Marica je nas pet istovarila na Banovom brdu. Skidaj bedz, sakri zastavicu, stavi kačket i naruči burger u Meku kao prosečan lokalac ljubitelj brze hrane.
U dnevniku mojih šetnji 2019. zaslužuje posebno mesto. Keva me godinama smarala da je odvedem na Prajd. Budući da je tema bila – Ne odričem se – dakle, direktno obraćanje roditeljima gej dece, odlučio sam da joj ispunim želju. Nisam znao da neću moći da je isteram iz Manježa kada je počeo koncert Nataše Bakvalac jer ju je atmosfera cele manifestacije “radila” više i od mene.
– Nisam ja ovde videla ništa skandalozno – rekla mi je moja majka, tviterašica koja se budi u podne, pije kafu i ćuti, onda se loguje na “najtoksičniju mrežu” da snimi situaciju, popodne čita, noć koristi za online fajtove sa nacošima. Čak je i do nje stigla propaganta o skaradnostima na Paradi Ponosa, gologuzim gejevima i vredjanju javnog morala. Dva posto njene ličnosti su poverovala da će videti nešto što makar iz daleka liči na to.
I onda slušam svoje prijatelje i poznanike iz progresivnog kruga dvojke, te noćne more svakog lukrativnog patriote, kako im je odlazak na šetnju “bezveze”, “smaranje” i tako dalje. Uz pun izliv onoga što smatram ponorom našeg mentaliteta izlivenog u bednu, sitnodušnu rečenicu – “Ja da šetam a drugi uzimaju pare” što nije ništa drugo do neizmerna uskogrudost i nasedanje na kvaziargumente desničarskih stranaka i udruženja.
Da budem jasan, ne smatram da je angažman obavezna stvar. Ali jeste pitanje elementarnog poštenja. Jer, ako na posao odlaziš sa asimetričnim rajsfešlusima i pantalonama koje skidaju struganjem špatlom (na šta apsolutno imaš pravo), ako vikendom bez straha od provale steroidne ljotićevske omladine djuskaš u gej klubu, ako u tri ujutru hostuješ nepoznatog muškarca sa Grindr-a ne pomišljajući da možeš biti izboden nožen ili opljačkan – to su mogućnosti koje je za tebe izborio neko drugi. Neko ko me borba nije bila “smor”, kome šetnja nije bila “naporna”, neko ko je za tebe, za sve nas, stavio glavu u torbu, jer ta krvava 2001.nije bila u prošlom veku. Apstinirati od svega što te se životno tiče je apstiniranje od odgovornosti, od dostojanstva i slobode. Vidimo se u septembru!
